Ne izgledaju zastrašujuće, „interesantne“ su, sa žutim padobrančićima ili ljubičastim perajima. Prave se i u obliku pomorandže ili ananasa. A zapravo su veoma opasne i „podmukle“. Kumulativne, razorne, zapaljive i rasprskavajuće, a ubijaju i godinama posle oružanih sukoba. Među poginulima i osakaćenima je čak 95 odsto civila, od kojih su dve trećine deca – govori za Danas Nišlija Slađan Vučković(42), deminer i žrtva kasetnih bombi koji ovih dana „nešto više veruje“ da će njihovo korišćenje, konačno, biti zabranjeno.

Razlog za optimizam je međunarodni sporazum o zabrani upotrebe i skladištenja kasetnih bombi koji bi trebalo da se usvoji 3. decembra u Oslu (Norveška). Nacrt ovog sporazuma većje potpisalo 107 zemalja na Konferenciji u Dablinu maja ove godine. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun poručio je tada učesnicima da zabrane upotrebu, razvoj, proizvodnju, skladištenje i prebacivanje ovih bombi. Prema najnovijim informacijama sporazum u Oslu potpisaće i države koje nisu podržale „dablinski“ nacrt, kao što su Velika Britanija, Francuska i Nemačka. Globalnoj zabrani ovog oružja protive se još „samo“ njegovi glavni proizvođači, među kojima su SAD, Kina i Ruska federacija. Ove države, uz Izrael, Indiju i Pakistan, koje se takođe bave proizvodnjom, nisu učestvovale na Konferenciji u Dablinu.

NAJOPASNIJE ORUŽJE NA PLANETI

Vučkovićje klasična žrtva „žutih ubica“. On je tokom NATO bombardovanja 1999. godine ostao bez obe ruke do lakata, sa raznetom nogom i delom lica, oštećenim sluhom i gelerima po celom telu. Ali, on je bio i ostao stručnjak za njihovo uklanjanje i borac za njihovu zabranu. Predstojeću Svetsku nedelju borbe protiv kasetnih bombi, krajem ovog meseca, ovaj ex vojni deminer dočekaće u Rumuniji, gde će se pridružiti „Ben basu“ („Autobusu za zabranu“), u kojem su žrtve i aktivisti iz čitavog sveta. Do sada se za zabranu zalagao u govorima u evropskom sedištu Ujedinjenih nacija u Ženevi, parlamentu Francuske i ministarstvu inostranih poslova Belgije u Briselu, kao i na skupovima u Velingtonu (Novi Zeland), Beču (Austrija) i Sofiji (Bugarska). Član je srpskog Aktiva za zabranu kasetnih bombi, koji je deo Hendikep internešnela, jedne od stotinu organizacija u okviru međunarodne humanitarne organizacije CMC.

– Uveren sam da je trenutno kasetna municija jedno od najopasnijih oružja na planeti. Kao vojni pirotehničar ili, kako se u novije vreme kaže, deminer koji ima mnogo iskustva u uklanjanju kasetnih bombi, najčešće i govorim o tim opasnostima. Na primer, sve kasetne bombe imaju piezo kristal, koji može da se aktivira uz pomoćstatičkog elektriciteta koji ima svaki čovek ili životinja. Takođe, ove bombe imaju različite upaljače koji se aktiviraju na svetlost, temperaturu, potres. To znači da zaostala kasetna bomba može da eksplodira ne samo kada se nagazi, veći kada pored nje prođete, ili je obasja prvo sunce posle noći u kojoj je bačena – kaže Slađan Vučković.

On napominje da u javnim nastupima nastoji da demantuje „potpuno netačne“ tvrdnje svetskih proizvođača da navodno samo jedan odsto bačenih kasetašica ne eksplodira. To zavisi od klime i tvrdoće tla, ali čak i u idealnim uslovima, koji ne postoje ni u jednom ratu, deset odsto ovih bombi se ne aktivira. Demantuje, takođe, i tvrdnje proizvođača da su kasetne bombe „precizne“ i navodi da je Niš mogao da se uveri u obrnuto u vreme NATO bombardovanja kada su avioni gađali niški aerodrom, a bombe se raspršile po stambenom naselju Duvanište, više kilometara dalje.

PRETNJA ZA 400 MILIONA LJUDI

Slađan Vučković smatra da će sporazum u Oslu biti „veliki korak“ u humanom pravcu. Sporazum obavezuje države potpisnice da uklone ovu vrstu bombi iz svog arsenala u roku od osam godina. Takođe, predviđa obavezno čišćenje svih terena zasutih kasetnim bombama, pri čemu su imućnije zemlje dužne da pomognu ekonomski slabijim potpisnicama.

Prema procenama Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, u oblastima u kojima ima kasetnih bombi, pre svega u Iraku, Avganistanu, Libanu ili Čečeniji, živi oko 400 miliona ljudi. Poslednjih godina žrtve ovog opasnog oružja bili su civili u Srbiji, Iraku, Avganistanu i Libanu. Zvanični izveštaji navode da je ova vrsta municije poslednji put korišćena u julu i avgustu 2006. godine, tokom izraelske ofanzive u Libanu. Prema procenama UN, od kasetnih bombi je poginulo ili povređeno 13.000 ljudi, najviše u Laosu, Vijetnamu i Avganistanu.

Tokom NATO bombardovanja na teritoriju SRJ bačeno je oko 350.000 kasetnih projektila. Srpski Centar za razminiranje saopštio je da je posle NATO intervencije oko 24 miliona kvadratnih metara teritorije Srbije ugroženo neaktiviranim kasetnim bombama. Među najugroženijim područjima su Kopaonik, Niš, Kraljevo, Vladimirci i Sjenica. Prema dostupnim podacima, od kasetnih bombi samo u centralnoj Srbiji poginulo je 22 civila i sedam vojnika. Po prestanku bombardovanja na teritoriji uže Srbije i u Crnoj Gori kasetne bombe ubile su ili osakatile više od 20 ljudi.

KOBNI 25. APRIL 1999. GODINE

– Fizički bolovi od ranjavanja kasetnom bombom jesu veliki, ali još je veći psihički bol koji dolazi posle sakaćenja. Mnogi ne uspeju da ga podnesu pa završavaju život samoubistvom, ili se odaju alkoholu i drogi. I meni je to bilo teško. Ostao sam bez obe ruke u trideset trećoj godini, nisam mogao da pomilujem rođenu decu. Nisam mogao da brinem o sebi. I sada mi se dešava da noćima ne spavam, sav taj užas me sustiže. Ali, imam izuzetnu podršku porodice, moja žena Dušanka putuje sa mnom, istupajući kao posredna žrtva kasetnih bombi. Sa decom, kćerkom Aleksandrom (19) i Đorđem (14) danas „bacam kosku“. Imam i veliku podršku prijatelja… – kaže Vučković.

On ne voli da se priseća kako je izgledalo njegovo ranjavanje. Ipak, kaže da se to dogodilo 25. aprila 1999. godine na Kopaoniku, gde je kao pripadnik Vojske čistio teren od bombi. Radio je tri dana, uništio 106 bombi. Eksplodirala je 107, a nije je ni dotakao. Tvrdi da nije postojao nijedan vojni razlog da kontejneri s kasetnim projektilima budu bačeni na tu lokaciju. Na njoj sigurno nije bilo vojnih objekata. Bilo je samo par kuća s nekoliko staraca. Pretpostavlja da se NATO avion neplanirano rasteretio „tereta“ pošto je možda pogođen.

– Ranije sam govorio da je bolje da umrem ukoliko mi se nešto desi. Danas znam da je to bila glupa izjava. Jezik mi je bio brži od mozga. Takođe, znam da je pirotehničar izuzetno važno zanimanje. Tačno je da deminer uvek radi sam, kako bi bilo što manje žrtava. Ali, taj posao mogu da rade samo psihofizički zdravi i stabilni ljudi. To je human posao. Spasava ljudske živote. A ako sam i jedan život spasio, ja sam srećan čovek – kaže.

Vučković dodaje da danas živi od penzije koja „stiže redovno“. Porodica ima i supruginu platu, jer ju je posle njegove nesreće Vojska zaposlila. Žive u stanu koji su kupili od kredita i odštete koju je dobio od države.

– Morao sam da tužim državu za odštetu, a za tu zemlju dao sam obe ruke i još mnogo toga – kaže.

Od države je 1999. godine dobio Orden za hrabrost. Biće da jeste hrabar. Ne samo na poslu deminera, veći u još humanijem nastojanju da uprkos svemu doprinese zabrani bombe koja nije uspela da prekine njegov, ali jeste mnogo drugih života širom nesrećnog sveta.

Sporazum će baciti ljagu na branioce upotrebe

Pod pritiskom članica NATO, Nacrt sporazuma o zabrani upotrebe i skladištenja kasetnih bombi sadrži i ustupak Sjedinjenim Državama i drugim protivnicama sporazuma, jer dozvoljava vojnu saradnju između zemalja koje će ga potpisati u decembru u Oslu i onih koje to ne žele da učine. Uprkos ovakvim ustupcima SAD se i dalje protive, uz obrazloženje da kasetne bombe ne bi trebalo smatrati „lošim oružjem sve dok se odgovorno koriste“. Mnogi učesnici dablinske konferencije, međutim, ocenili su da će sporazum delovati preventivno i na njegove protivnike, jer će u toj meri „baciti ljagu“ na kasetne bombe da ih više ni oni neće koristiti. Neki od učesnika su podsetili da SAD 1997. godine nisu potpisale zabranu upotrebe protivpešadijskih mina, ali da mnoge zemlje jesu, tako da Amerikanci nisu koristili ovo oružje od Zalivskog rata 1991. do danas.

 

Pronalazili ih i na krovovima škola i bolnica

Na Niš je 1999. godine bačeno ukupno 36 kontejnera kasetnih bombi, a u 40 napada ovim i drugim konvencionalnim bombama ubijeno je 15 ljudi, a više desetina je ranjeno. Kasetne bombe su bačene na prostor između gradske zelene pijace i zgrade Univerziteta, u krugu Kliničkog centra, kao i na stambeno naselje Duvanište. Po prestanku bombardovanja domaći i ruski stručnjaci uklonili su veći broj zaostalih kasetašica. Kasetne bombe su pronalažene na aerodromskoj pisti i pored nje, na krovovima škola i bolnica , u dvorištu džamije. Prema zvaničnim podacima, od prestanka NATO bombardovanja poginuo je jedan čovek koga je skrivena kasetna bomba, posle više godina, „iznenadila“ u bašti.