Biogoriva kao kolateralna korist

Veliko interesovanje koje u svetu vlada za biogorivima može se objasniti činjenicom da je to potencijal koji smanjuje zavisnost zemlje od uvoza naftnih derivta; umanjuje emisiju štetnog ugljendioksida; doprinosi ekonomskom razvoju ruralnih sredina. Stoga su razvijene zemlje u EU, posebno Nemačka, Francuska, Italija i Austrija, koje eksperimentišu sa biodizelom već više od jedne decenije, uspele da razviju komercijalnu industriju biogoriva. Javni sektor u EU je razvio kombinaciju finansijskih stimulacija i obaveznih kvota učešća biodizela u cilju pokretanja kako proizvodnje tako i potrošnje ovog proizvoda. U skladu sa zahtevima EU i Srbija radi na strategiji razvoja alternativnih izvora energije radi smanjenja zavisnosti od uvoza nafte. Interes za proizvodnjom biodizela porastao je u prethodnih pet godina. Rad na masovnoj primeni biogoriva započeo je posle naftne krize 1973, kada je Brazil uvozio više od 80 odsto goriva. Sledeći talas naftne krize (1979/80) Brazil je, zahvaljujući etanolu, dočekao sa uvozom od oko 46 odsto, a prošle godine je objavljena potpuna energetska nezavisnost te zemlje. Prve količine komercijalno napravljenog biodizela pojavile su se u EU početkom devedesetih godina. procenjen rast na nivou EU poslednjih nekoliko godina dostigao je 35 odsto na godišnjem nivou.
Očigledna je tendencija da se smanji zavisnost od uvoza fosilnih goriva u momentu kada cena nafte na svetskom tržištu raste. Osim toga, ratitikacijom Protokola iz Kjota 2001. godine, EU se obavezala da do 2010. godine smanji emisiju CO1 za osam odsto. Odgovarajući zakonskom regulativom evropskim zemljama naložena je zamena određene količine ukupno potrošenih goriva obnovljivim gorivima kao što su biodizel ili etanol. Agrarne reforme sprovedene u većini zemalja evropske zajednice početkom 1990-ih godina te fiskalna podrška države uspostavljena kroz poreske olakšice, bili su glavni pokretači razvoja ove vrste industrije. Potencijal tržišta biodizela se može definisati veličinom postojećeg tržišta mineralnog (fosilnog) dizela. U zemljama u kojima se proizvode značajne količine biodizela, poljoprivrednici se podstiču da proizvode uljanu repicu, čije ulje pretežno predstavlja sirovinsku bazu u EU. U SAD, biodizel se proizvodi uglavnom od sojinog ulja. Neke zemlje, poput Brazila, SAD ili Švedske, zbog sirovinske baze i strukture potrošača više su orjentisana ka etanolu, nego ka biodizelu.
Činjenica je da je u ovim zemljama struktura voznog parka drugačija nego u većem delu Evrope, (preovladavaju benzinski motori). Sa druge strane ove zemlje raspolažu i značajnim količinama šećerne repe, trske, kukuruza i pšenice koje su idealna sirovina za ugljeno-hidratni bioetanol. Ovde dolazimo do prvog ograničenja u proizvodnji biogoriva – a reč je o tome da su sirovine koje se koriste za njihovu proizvodnju takođe i sirovine koje se koriste u prehrambenoj industriji ili ishrani stoke. To je dovelo do ubrzanog razvoja biogoriva druge generacije. Pojavio se celulozni etanol koji kao sirovinu ima biomasu (stabljike, slamu), drvo i drvni otpad i tzv sintetički biodizel koji se dobija FISCHERTROPSH-ovom sintezom ili sličnim postupcima iz uglja, drveta i sličnog otpada.
Danas je tehnologija modernizovana, a velike naftne kompanije kao što je BP, spremne su da ulože i 500 miliona američkih dolara u narednih 10 godina u ove vrste goriva. Šel je sa svojim partnerima već komercijalno na tržište izbacio „eco-ethanol“, „sunfuel“ i „syngas“. Vrlo su značajni, po obimu ne veliki, ali po efektima veoma bitni, postupci dobijanja biodizela od recikliranog, već korištenog jestivog ulja. Ovde se pored poznatih ekoloških, ekonomskih i energetskih efekata biogoriva, značajno smanjuje i zagađenje vode jer ulje iz friteza i domaćinstva ne završava u kanalizaciji već u automobilima.
Zbog povoljnih karakteristika biodizela (biorazgradivosti u kratkom vremenu i smanjena emisija štetnih gasova pri sagorevanju) korisno ga je upotrebljavati kao čisti biodizel (B100) za ciljane kategorije vozila: poljoprivredna vozila, vozila gradskog saobraćajnog prevoza, građevinska i šumska vozila. Ovde je potražnja povećana i zbog povoljnije cene biogoriva što za posledicu ima povećanje profitnih marži korisnika biogoriva. Minimalna potražnja za biogorivima do 2010. godine je definisana Direktivom 2003/30/EG koja obavezuje zemlje članice EU da 5,7 odsto ukupne potrošnje goriva zamene biogorivom. Učešće biodizela u odnosu na bioetanol (supstitut benzina) biće definisano u zavisnsoti od raspoloživih sirovina neophodnih za proizvodnju jednog ili drugog goriva. Ukoliko se subvencioniranje proizvodnje biodizela kroz smanjenje ili izostavljanje akciza nastavi, rafinerije će nastaviti da prodaju petoprocentni biodizel jer na taj način ostvaruju dodatnu profitnu maržu, a nisu u obavezi da subvencije podele sa krajnjim potrošačima. Pitanje je, međutim, da li će zemlje članice EU prestati da subvencionišu proizvodnju biodizela ukoliko se uvoz značajno poveća i profit prelije u zemlje koje uspeju da izgrade sirovinsku bazu i proizvodne kapacitete. Fer konkurencija će se ostvariti onog trenutka kada i zemlje koje su na putu da postanu članice EU uspostave obavezu učešća biogoriva u istom odnosu kao i zemlje članice.
U Srbiji se godišnje preradi oko četir miliona tona nafte, od čega je 645 hiljade tona domaća proizvodnja. Prema pravilima EU, Srbija bi već sada trebala da proizvodi 160 hiljada tona biogoriva (3.5 odsto od ukupne potrošnje). Pretpostavka je da će potrošnja rasti oko četiri na godišnjem nivou, s tim što će se struktura promeniti u korist evro-dizela i bezolovnih benzina, a paralelno raste i obaveza korištenja biogoriva. Uspešne investicije u postrojenja rafinerija NIS smanjiće potrebu za uvozom visoko-kvalitetnih goriva. Struktura se definitivno menja ka ekološkim gorivima, tako da je gotovo izvesno da će u jednom momentu država podržati supstituciju fosilnih goriva biogorivima. Na makro-ekonomskom nivou, razvoj biogoriva trebalo bi pozitivno da utiče na zaposlenost, povećanje industrijske proizvodnje, dodatno prelivanje sredstava ka poljoprivredi, poboljšanje platnog bilansa, povećanje deviznih rezervi, smanjenje zavisnosti makroekonomskih parametara od spoljnih faktora.