Boža kao izborni mamac za krupne i sitne ribe

Ruža Ćirković DSS: Ni čovek (ni stranka) ne bi trebalo nikad u frci da radi ono što ranije nije probao. U miru i pri zdravoj pameti. Tako se i DSS odnekud omaklo. Da iz savršeno prikladno klasičnog odela svoga kandidata za premijera uskoči u Veljino slavsko odelo uvek spremno za Guču. I ospe paljbu po Boži Đeliću. Pre nego što ga je Tadić i kandidovao. Za premijera. A u svakom slučaju pre nego što su razmislili. Dobro. Nikud ne žureći. Onako salonski. Što im je politička specijalnost. Po čemu su na glasu. Ali tako ti je kad se čovek O N O L I K O iznenadi. Da padne u negativnu psiho’političku fazu. I jednim udarcem od Bože Đelića napravi ozbiljnijeg, a od Vojislava Koštunice ranjivijeg kandidata za premijera nego što bi (ne)inventivni Boris Tadić ikad želeo ili bi mu ikad pošlo za rukom. Tako je Koštunica izgubio MNOGO od svoje stabilnosti, koju većinski narod po pravilu nagrađuje, a Đelić je izgubio DOSTA od svoje lepršavosti, koju većinski narod po pravilu kažnjava. Združenim snagama svoje stranke i njenog rođačkog protivnika izbačen u orbitu više nego što je očekivao, ali uvek spreman za takve uzlete, Boža nije gubio vreme. Mora da je odnekud saznao zašto je dobro da baš pred Savetom stranih investitora izloži svoj premijerski program. Izlažući ga, često je, dosta nemušto, davao do znanja da unapred zebe od prigovora da će interesima stranih investitora pretpostaviti interese Srbije. Pa je uzgred podvlačio da neće. Sem u jednom opasno važnom detalju i sporedno, on se nije bavio političkim delom obaveza jednog srbijanskog premijera, ali će i ta usputna opaska biti dovoljno dobar izvor nezgodnih pitanja tipa: je li premijer Boža obećao i što nije kadar ispuniti. Pošto, slobodno procenjujući, ekonomija čini 90 odsto posla svakog premijera, Đelić se sasvim oslonio na ekonomiju. I to bi bilo u redu u svim zemljama osim u Srbiji, gde onih 10 odsto politike čuda čine onom ogromnom postotku od 90 odsto ekonomije u poslu prvog čoveka iz Nemanjine 11.
DS: Ali, Srbija je ovo brale! Ni Demokratska stranka, ni njeni stručnjaci za politički marketing, nisu umeli mirno da požanju plodove gneva svoga verovatnog budućeg protivničkog partnera u vladi. Odgovor je stigao pre pitanja. Po istoj Karić – liniji. Da budemo objektivni: i jedan i drugi ispad zasnovani su na onoliko elementarne istine koliko je za političku komunikaciju potrebno, ali i na onoliko neraščišćenih nejasnoća koliko je za političku špekulaciju dovoljno. Boža jeste vratio pare Kariću, a Velja jeste sve najlepše govorio o Bogoljubovoj porodici. Ali ako je Boža pritom učinio nešto nedopušteno, zašto vlada, odnosno tandem Voja-Velja nije ništa dosad preduzela? Ali ako Velja TOLIKO voli Karića kako nije sprečio da Bogoljub ONOLIKO izgubi Mobtel? Hapšenje Karićevog Gemaxa mora da je u celu ovu priču palo slučajno, ali svedoči i da ljubav dr Koštunice nije samilosna. Sve u svemu, stvar je suviše zamršena da bi se rasplitala usred predizborne kampanje.
Profiter: Ima nešto dobro u celoj stvari. Đelić je izazvao Koštunicu isto onoliko koliko će ovaj ako na izazov odgovori, obavezati njega. Sada se očekuje da iz tabora DSS stigne tačan odgovor na Đelićeva konkretna ekonomska obećanja, a iz DS tačan odgovor na verovatna DSS politička pitanja. To će onda biti nešto korisno za birače. Ali ako obe strane nalegnu na Karić temu do kraja, iz obračuna bi mogao da profitira samo Mlađan Dinkić koji se pametno povukao iz ovog, i biračima nejasnog spora sa Đelićem. Oko budžetskog deficita. Jer, tri četvrtine srbijanskih birača pojma nema šta je to budžetsk deficit odnosno suficit. Kad bi znali šta je, možda svi, a sigurno većina, podržala bi – deficit. Dakle, Mlađu. Naš narod voli da troši i ono što nema. I unapred. Od one jedne črtvrtine koja pravi razliku između budžetskog deficita i suficita, jedna trećina misli da Srbija treba da ima budžetski suficit, druga trećina procenjuje da je suficit potreban ali ne u ovolikom obimu, a treća trećina smatra da u ovoj fazi Srbija treba da ima budžetski deficit, pod uslovom da te pare troši na infrastrukturu i eventualno obrazovanje. A u stvari: je li Srbija prošlu godinu završila sa budžetskim suficitom, kako tvrdi Mlađa, ili deficitom, kako tvrdi Boža? E to zavisi od subjektivne odluke Međunarodnog monetarnog fonda. Kako? Lepo. Ako MMF kaže da je 320 miliona evra, koliko je Srbija od Telenora dobila za drugu licencu mobilne telefonije, privatizacija, onda je Boža u pravu. Ako kaže da nije, onda je u pravu Mlađa. A licenca se ne prodaje zauvek, nego se, kao prirodni monopol, izdaje na određeni rok. Dakle, teško da je privatizacija.