Na rusko i tržište zemalja u okruženju plasirano je oko 3.600 tona kajsija, 3.000 tona trešanja, 5.000 tona jabuka i oko 7.000 tona breskvi.Sedmomesečni izvozni bilans, ipak je za 5,1 odsto niži, u odnosu na rezultate ostvarene u istom periodu prošle godine, dok uvoz beleži pad od 16,2 odsto. Uprkos solidnim rezultatima, prostora za povećanje izvoza, pre svega šljive, ali i drugog voća i te kako ima, utoliko pre što su ruski kupci veoma zainteresovani za voće iz Srbije.

Nedostatak laboratorija

Da izvoz na rusko tržište, iako bez carina, ipak prate prepreke, govori i podatak da su šleperi sa 120 tona šljive, četiri dana proveli na putu Kragujevac -Topola, čekajući potvrdu o fitopatološkoj ispravnosti voća. Ruski kupci zahtevali su potvrdu da je voće zdravstveno ispravno. To je još jedan od dokaza da za izvoz voća na to tržište nije dovoljna samo dobra volja nego i odgovarajuća dokumentacija koja grarantuje da u voću nema herbicida i pesticida.To dodatno otežava posao našim izvoznicima s obzirom na to da u ovom trenutku samo jedna laboratorija (Sojaprotein u Bečeju) može da obavlja ovu vrstu kontrole. Osim toga, postupak provere zdravstvene ispravnosti šljive veoma je komplikovan i skup (26.000 dinara po uzorku), a prema ugovoru sa ruskim partnerima trebalo bi „pripremiti „ još oko 1.000 tona šljive za izvoz.

Komentarišući mogućnost izvoza voća na strana tržišta Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije kaže za Danas da je pitanje izvoza šljive i drugih vrsta voća na tržište Ruske Federacije uređeno Memorandumom koji bi trebalo da stupi na snagu 1. januara sledeće godine. Do tada bi, sudeći prema najavama Ministarstva poljoprivrede, broj akreditovanih laboratorija trebalo da bude povećan bar na tri ili, u najboljem slučaju, pet. Prostran podseća da se na rusko tržište izvoze jabuke, kruške, šljive i drugo voće i dodaje da bi izvozni rezultati bili bolji da Srbija na strana tržišta plasira samo klasirane plodove, koji nisu upakovani u drvene gajbice, s obzirom na to da strani kupac uvezeno voće, posle prepakivanja, preprodaje po višim cenama. Naš sagovornik tvrdi da nije redak slučaj ni da se pošiljke voća iz Srbije vrate zbog lošeg kvaliteta, ili nepoštovanja standarda što, takođe, zatvara vrata stranog tržišta.

– Za uspešniji nastup na inostranom tržištu neophodno je poboljšati sortiment u novim zasadima voća i povesti računa o tome da li vrste koje se sade daju plodove visokog kvaliteta i prinosa, ali i da li odgovaraju terenu na kom će biti voćnjak.Važno je, takođe, i u kom kraju se gaji koja vrsta voća – to je jedini put koji vodi ka stvaranju brendova, odnosno, prodaji voća sa geografskim poreklom, što bi omogućilo izvoz naših tradicionalnih vrsta voća, kao što su čačanske šljive, vinogradarske breskve, ili neke vrste jabuka – ističe Prostran i dodaje da bi, paralelno sa tim, trebalo ulagati i u hladnjače, senzorske kalibratore za voće, prevozna sredstva i putnu infrastrukturu.

Problematični viškovi

Evica Mihaljević, direktor Poslovne zajednice za voće i povrće na sednici Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije ukazala je na podatak da građani Srbije potroše oko 40 odsto svežeg i prerađenog voća, što znači da bi ostatak proizvodnje trebalo plasirati na strana tržišta.

– Voćarstvo je uspešna poljoprivredna grana, što pokazuje i ovogodišnji rekordan rod svih vrsta voća. Uprkos tome, država nikako da uvidi da je ta grana Dženeral motors za Srbiju. U prilog tome govori i podatak da, uprkos rekordnom rodu voća, još uvek ne postoji odgovarajući poslovni ambijent, pogotovo kad je reč o otkupu voća ili izvoznim podsticajima. Jedan od razloga za to svakako je skroman agrarni budžet, ali Ministarstvo poljoprivrede nije smelo da dozvoli da proizvođači, nezadovoljni otkupnim cenama, uništavaju višegodišnje zasade – upozorava Evica Mihaljević.

Ona, takođe, smatra da je resorno ministarstvo trebalo da utvrdi i viškove voća, kako bi bio pripremljen teren za promenu sortimenta ili cene. Problema će, prema njenoj proceni biti sa jabukama koja su dobro rodile ne samo u Srbiji, već i u Poljskoj, a slična situacija je i sa višnjom i kupinom, mada o tome niko ne govori.

– Niko se ozbiljno ne bavi analizom tržišta zemalja u okruženju, pa se zato i ne može precizno reći šta se tamo može plasirati. Zato će se proizvođači, ali i prerađivači, ove godine i pored dobrog roda naći u problemima. Poseban problem za voćare predstavljaju otkupljivači (firme ili pojedinci), ali i plasman robe koja se plaća kešom, kao i postojanje više od 300 hladnjača koje se bore za otkup robe – ističe Evica Mihaljević.

Komentarišući ovogodišnji otkup maline, kao jednog od izvoznih aduta Srbije Evica Mihaljević tvrdi da je reč „o veštački stvorenom problemu, kome nije trebalo pridavati toliki značaj“ i da je otkup i plasman kupina u ovom trenutku veći problem. Ona je podsetila da je tek početkom ove godine izvezen deo prošlogodišnjeg roda maline, dok će ovogodišnja malina doći na red tek početkom 2010. godine.

Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu kaže za Danas da su proizvođači malina opterećeni neregulisanim odnosima u formiranju otkupne cene, što se naročito odražava na formiranje otkupne cene.

– Neregulisani odnosi između otkupljivača, hladnjačara i izvoznika i nepoverenje proizvođača prema svakom vidu udruživanja najveći su problem. Situacija ne bi bila tako alarmantna da u Srbiji nije anatemisano zadrugarstvo, jer bi u tom slučaju zadrugari mogli da doprinesu stvaranju kritične mase čiji bi stavovi bili relevatni za tržište ali i za državu. Uz to bi trebalo stvoriti uslove za povećanje prinosa (bar na oko desetak tona po hektaru), a značajnu ulogu odigrali bi i subvecionisani krediti namenjeni otkupu poljoprivrednih proizvoda. To su samo su neki od poteza koje bi pod hitno trebalo povući – procenjuje Ševarlić. On ukazuje i na potrebu povećanja državnih podsticaja za primarnu proizvodnju, ali i vraćanje skladišta, silosa i hladnjača pod kontrolu udruženih poljoprivrednika, kao što je to inače slučaj u svetu.

Koncept razvoja

– Činjenica je da Srbija, iako poljoprivredna zemlja, koja ostvaruje suficit u izvozu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, nema osmišljen koncept razvoja te privredne grane. Za takav položaj poljoprivrede i prehrambene industrije najveći deo odgovornosti snosi vlada koja je dozvolila da se za agrar izdvoji samo 2,2 odsto ovogodišnjeg budžeta. To je neozbiljno. Ilustracije radi, razvijene zemlje, koje inače odobravaju znatno veće subvencije po hektaru obradive površine koje se u Evropskoj uniji kreću oko 260 evra, ne smeju da menjaju koncept agrarne politike pet godina, što je kad je reč o Srbiji, nezamislivo – naglašava Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu.

Global gap standard

– Samo od izvoza voća Srbija bi mogla da zaradi 700 miliona dolara. To zahteva dodatna ulaganja, što, između ostalog, znači da bi proizvođači voća trebalo da, što pre, uvedu „global gap“ standard, koji je ekvivalentan HACCP standardu u prehrambenoj industriji. Bez tog standarda se pre godinu ili dve još i moglo, ali tržište Evropske unije sada je zatvoreno za voće koje nema tu odrednicu kvaliteta – kaže za Danas Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije.