Sastav nove vlade će, sudeći prema izjavama mandatara Ivice Dačića, biti saopšten početkom ove sedmice (možda već danas) i već na početku svog mandata ministri će se suočiti sa krupnim izazovima koje su im njihovi prethodnici ostavili u amanet. I mada lista prioriteta nije kratka, ipak, čini se, da je pokretanje proizvodnje ključ za rešavanje ostalih gorućih problema, pre svega nezaposlenosti.
Doduše, retko ko veruje u to da će Srbija, uprkos činjenici da je u protekloj deceniji prosečna godišnja stopa rasta iznosila 4,8 odsto, dostići nivo privrednog razvoja zabeležen 1989. godine ali se svi, a naročito armija ljudi bez posla, nadaju oživljavanju nekadašnjih industrijskih giganata uništenih kroz proces privatizacije. Koliko je situacija alarmantna, govori i podatak da je privreda Srbije, suočena sa visokom nelikvidnošću i nekonkurentnošću, ali i sa otežanim pristupom kapitalu i nemogućnošću naplate potraživanja, nekada izvozila oko 70 odsto proizvodnje, a danas tek oko 25 odsto. Ako tome dodamo zabrinjavajući trend rasta javnog duga, koji je već prekoračio granicu od 51 odsto BDP-a, kao i sumorne procene kretanja bruto domaćeg proizvoda koji bi u 2012. godini mogao da dostigne skroman rast od 0,1 do 0,5 odsto, što je znatno niža stopa u odnosu na 1,9 odsto, koliko je zabeleženo 2011, onda je jasno da su pred novom vladom krupni zadaci koji ne trpe odlaganje. Na listi prioriteta će se svakako naći smanjenje stope nezaposlenosti koja se već primakla nivou od oko 25 odsto, zatim rast životnog standarda stanovništva, privlačenje stranih investicija, smanjenje javne potrošnje i kao imperativ – smanjenje javne potrošnje na oko 40 odsto BDP-a i pre svega povećanje izvoza… Zanimljivo je u tom kontekstu podsetiti da čak 80 odsto rasta domaće privrede registrovano u sektorima „nerazmenjivih dobara“, poput telekomunikacija, finansijskih usluga, trgovine nekretninama, dok je industrija, kao glavnim impuls izvoza, potpuno zanemarena. Zato ne čudi što su u ovom trenutku, hrana i osnovni metali glavni izvozni aduti Srbije. Doduše, kriza duga u evrozoni i pad uvozne tražnje ne uliva optimizam kad je je o povećanju izvoza reč, ali ne treba ni olako shvatiti upozorenja predstavnika međunarodnih finansijskih organizacija, pre svega MMF-a, koji ocenjuju da bi srpska privreda mogla da postane konkurentna, samo ukoliko ne postoji alternativa „politički bolnim strukturnim reformama“.
– U okolnostima kada više od 780.000 ljudi nema posao, a od oko 1,8 miliona zaposlenih samo njih 350.000 angažovano je u proizvodnim delatnostima, Srbija više ne može sebi da dozvoli luksuz da se vraća na pretkrizni model rasta baziran na visokoj potrošnji, niskoj domaćoj štednji i malom izvozu. Jedan od najvećih izazova sa kojima će se suočiti nova vlada biće i to da oko 800.000 ljudi koji sada rade u „sivoj zoni“, stvarajući više od 30 odsto BDP-a koji ne podleže oporezivanju zbog čega je budžet godišnje oštećen za oko tri do četiri milijarde evra, vrati u legalne tokove. Ništa manji problem, sa kojim će kreatori ekonomske politike morati da se suoče, svakako je i položaj više od 650.000 ljudi koji žive na granici, ili ispod granice siromaštva – gotovo svaki deseti građanin spada u kategoriju siromašnih – komentariše za Danas Dejan Jovović, naučni savetnik – stručnjak za međunarodne finansije, koji procenjuje da se vidljiviji oporavak srpske privrede i rast zaposlenosti može očekivati tek krajem 2013.
Taj oporavak će, međutim, ići mnogo sporije ukoliko izostanu tako neophodne direktne strane investicije, pre svega u sektorima energetike, telekomunikacija, poljoprivrede, građevinarstva i infrastrukture. Osim toga, Srbija mora da poveća udeo kapitalnih investicija u budžetskim rashodima. Procenjuje se da, posmatrano na srednji rok, rast kapitalnih investicija od jedan odsto doprinosi privrednom rastu od, takođe, jedan odsto. Kreatori ekonomske politike suočiće se i sa još jednim krupnim zadatkom – u narednih pet godina budžetski deficit, koji je sredinom 2012. iznosio čak sedam odsto BDP-a, što je znatno iznad projektovanih 4,1 odsto, trebalo bi drastično smanjiti, što podrazumeva uvođenje reda u javne finansije, ali i primenu Zakona o fiskalnoj odgovornosti. To praktično znači da će morati da se stavi tačka na dosadašnju praksu da se troši više nego što se proizvodi, i da se budžetski deficit pokriva zaduživanjem. I iz Fiskalnog saveta stigla su upozorenja da će u narednih pet godina biti neophodno značajno „kresanje“ javnih rashoda i smanjenje budžetskog deficita, kako bi se izbegla dužnička kriza. Preduslov za to su strukturne reforme.
– Strukturne reforme se pre svega odnose na javna preduzeća i dalju privatizaciju. MMF procenjuje da bi uz snažna fiskalna prilagođavanja i strukturne reforme, Srbija mogla da održi model rasta ekonomije sa izvozničkim sektorom kao pokretačem. Treba, međutim, podsetiti i na činjenicu da Srbija raspolaže i stručnim ljudskim potencijalom, pa bi, imajući to u vidu, trebalo slediti primer Slovačke i „privrednih tigrova“ Dalekog istoka i sprovesti poreska rasterećenja po osnovu rada, ali i proces giljotine propisa dovesti do kraja. Moramo biti svesni činjenice da tek privredni rast od pet do šest odsto godišnje i drastično smanjenje budžetskog deficita može da garantuje rast zarada. Nasuprot tome, sadašnje učešće penzija, od oko 13 odsto i plata od oko 10 odsto, u bruto domaćem proizvodu, uz ubrzani rast spoljnog duga i platnog deficita, moglo bi Srbiju, u periodu do 2015. godine, da stavi pred veliko iskušenje kad je reč o izmirivanju dospelih obaveza prema inostranstvu – upozorava naš sagovornik.
Sve, međutim, ukazuje na to da bi Srbija, već u skoroj budućnosti, mogla da se suoči sa ozbiljnim problemima u vezi sa spoljnom likvidnošću. Situaciju dodatno komplikuje podatak da uvoz raste brže od izvoza – prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2011. spoljnotrgovinski deficit iznosio je 5,8 milijardi evra, što je za 11,1 odsto više nego prethodne godine – kao i činjenica da je priliv dugoročnih kredita manji od dospelih obaveza. Visoko kapitalizovan i likvidan bankarski sektor u Srbiji uspešno se bori sa posledicama globalne finansijske krize. Ipak, produžavanje recesije i rast kreditnog rizika (zbog deviznog zaduživanja kompanija i građana) moglo bi da predstavlja problem. Zato bi vlada, smatraju stručnjaci, trebalo da napravi sveobuhvatnu strategiju upravljanja zaduženošću.
– Ukoliko se priliv investicija ne poveća, i ne dođe do smanjenja tekućeg platnobilansnog deficita, Srbija bi mogla da se suoči sa još većom depresijacijom dinara i inflacijom, posle čega bi usledila višegodišnja stagnacija i pad privredne aktivnosti. Inače, na dugoročnu stabilnost kursa dinara neće moći da se računa ukoliko se prethodno ne eliminišu fundamentalne neravnoteže, odnosno ukoliko se ne sprovedu strukturne reforme, što podrazumeva ne samo poresku i reformu javnog sektora, kao i rigoroznu finansijsku disciplinu, već i smanjenje potrošnje, kao i platnobilansnog (pre svega, spoljnotrgovinskog) i fiskalnog deficita i inflacije. Realni i ravnotežni kurs dinara, kao presek stanja platnog bilansa, trebalo bi da bude trajno opredeljenje kreatora monetarne politike. Osim toga, kurs dinara mora da bude u funkciji povećanja proizvodnje i konkurentnosti domaće robe, zatim rasta zaposlenosti i smanjenja enormnog deficita spoljnotrgovinske razmene. Za razliku od nerealnog deviznog kursa koji vodi ka neekonomskoj alokaciji nacionalnih resursa i raspodeli nacionalnog dohotka, realni kurs podstiče konkurentsku sposobnost izvoznika i omogućava razvoj novih industrija, koje u uslovima precenjene domaće valute nisu bile ekonomski opravdane. Zato će nova vlada i NBS morati ozbiljno da se pozabave tim ključnim problemom monetarne politike – procenjuje Jovović.
Komentarišući eventualne poteze nove vlade u vezi sa „zamrznutim“ stend baj aranžmanom iz predostrožnosti sa MMF-om, u iznosu od 1,1 milijardu evra, naš sagovornik ukazuje na tri opcije. Jedna je da novi saziv prihvati već postignuti aranžman. U tom slučaju bi usledila implementacija sporazuma. Druga opcija podrazumeva nove pregovore o nekim, eventualno spornim, delovima aranžmana, a treća opcija je da se odustane od aranžmana.
Sve, dakle, ukazuje na to da će većinu ministara koji će zauzeti fotelje u novoj vladi, sačekati poneki „vruć krompir“. Pitanje je samo da li će, i koliko, biti spremni da se suoče sa ogromnom odgovornošću koju im surova ekonomska realnost nameće.
Alarmantne procene
Ukoliko se budžetski deficit ne smanji, javni dug, koji je krajem 2011. dostigao nivo od 46 odsto BDP-a, mogao bi, do kraja 2015. da premaši 60 odsto BDP-a. Analitičari MMF-a procenjuju da će javni dug već ove godine prekoračiti granicu od 54 odsto BDP-a. Ništa manje alarmantne nisu ni procene članova Fiskalnog saveta, koji upozoravaju da će, ukoliko evro dostigne vrednost od 120 dinara, javni dug dostići 60 odsto BDP-a. Obeshrabrujuće deluje i računica prema kojoj je za finansiranje minusa u državnoj kasi i otplatu glavnice javnog duga, u 2012. neophodno obezbediti oko 510 milijardi dinara ili oko 4,5 milijardi evra, što je čak 14 odsto BDP-a – kaže Jovović i upozorava na opasnost od dužničke krize.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
