Država ne želi da se odrekne Dvorskog kompleksa

U skupštinskoj proceduri se, od kraja aprila, nalazi i Predlog zakona o Dvorskom kompleksu, koji reguliše njegovo održavanje. Ovo je samo jedan od razloga zašto je Kraljevski dom Karađorđević, prema rečima predsednika Krunskog veća Dragomira Acovića, kritičan prema najavljenom zakonu o restituciji. Vrednost imovine koja je odlukom Vlade FNRJ Karađorđevićima oduzeta 1947, nije procenjena u trenutku konfiskacije, što je naglašeno i u tekstu vladine Naredbe, sa potpisom njenog tadašnjeg potpredsednika Edvarda Kardelja. Acović skreće pažnju da je u ovom trenutku najveći problem ono što u Nacrtu zakona piše, a ne šta Kraljevski dom potražuje, „jer spiskovi postoje, i u skladu sa Uredbom o obaveznom prijavljivanju, podneta je potrebna dokumentacija“.

– U Nacrtu zakona postoji toliko nejasnoća i dvosmislenosti da je očito da će njegova suština biti jasnija tek kad budu usvojeni podzakonski akti, ali tada će biti kasno da se bilo šta učini. To izaziva opravdanu sumnju da li su namere zakonodavca dobre. Izjave pojedinih članova vlade i vladajuće koalicije, koji su u krajnjoj liniji oficijelni podnosioci ovog zakonskog predloga, ukazuju na to da se nismo odmakli od vremena kada je konfiskacija imovine bila aktuelna. Ima se utisak da donošenje ovog zakona kasni zato što ne postoji spremnost političkih struktura da se s tim problemom uhvate u koštac – smatra Acović.

On upozorava da je suština problema u tome da li država ima nameru da vlasnike, bez obzira na to da li je u pitanju kralj ili drvoseča sa Tare, obešteti i vrati im imovinu koja je „divljački oduzeta i u najvećem broju slučajeva zloupotrebljena i uništena pod sloganom za dobro naroda“.

– Imovina koju potražuju Karađorđevići sastoji se od četiri osnovne celine: imovine kralja Aleksandra Prvog, čiji su naslednici određeni 1938. presudom Okružnog suda u Beogradu. Drugi deo je imovina koja je u posed kraljevske porodice ili kralja Petra Drugog ušla u periodu od 10. oktobra 1934. do 6. aprila 1941. I najzad, tu je zaostavština kraljice Marije. Treba pomenuti i posebne oblike svojine o kojima se ovaj Nacrt zakona ili izjašnjava negativno, ili ih ne pominje. Ne pominje se, recimo, nasledno pravo korišćenja. Tu su i deonice, vlasništvo nad bankama, rudnim bogatstvom, preduzećima, opremom i nekretninama koje su pripadale tim preduzećima. Predlogom zakona obuhvaćeno je i pitanje pokretne imovine koja je postojala, a za koju se više ne može ustanoviti gde je. Trag pokretne imovine, posebno umetničkih predmeta moguće je pratiti samo uz enormne troškove po onoga koji traga i pod uslovom da država stavi na raspolaganje arhivsku dokumentaciju, građu i fondove. Država takvu obavezu, međutim, nije uzela na sebe – ukazuje Acović i dodaje da zaostavština kneza Pavla predstavlja poseban segment i ima svoje pravne sledbenike, koji ne pripadaju glavnoj vladajućoj liniji dinastije.

On napominje da u vazduhu visi i pitanje tržišne vrednosti, koju je nemoguće utvrditi jer ne postoji slobodno tržište. Procenu vrednosti imovine koju Karađorđevići potražuju sada je, prema Acovićevim rečima, gotovo nemoguće utvrditi. On upozorava da država propisuje da „vrednost kompletne imovine koja se potražuje ne sme da premaši dve milijarde evra, mada niko ne zna kako se došlo do tog limita“. Nezvanično, celokupna konfiskovana imovina Karađorđevića procenjena je pre 64 godine na 159 miliona tadašnjih dinara, dok je priznata ratna šteta na tom vlasništvu iznosila više od 300 miliona. Na dan ubistva kralja Aleksandra, samo njegova nepokretan imovina procenjena je na bezmalo 95 miliona jugoslovenskih dinara i do 1941. nije uvećavana, niti otuđivana. Krajem Drugog svetskog rata, Sporazumom Tito – Šubašić bilo je predviđeno da kralj Petar Drugi „u odsutnosti raspolaže svojim imetkom i dobrima u zemlji preko Uprave kraljevskih dobara, a pod nadzorom Kraljevskog namesništva“. Ta Uprava osnovana je 1945. i od celokupne imovine rukovodila je samo kućama u Krunskoj 7 i Sarajevskoj 37 u Beogradu, dok je sve ostalo preuzela državna vlast. Nova jugoslovenska vlast je poslednju apanažu kraljevskoj porodici isplatila u novembru 1945.

Karađorđevićima je konfiskovano 30-ak imanja širom nekadašnje Jugoslavije, ali najprecizniji spisak nepokretnosti koje su posedovali Karađorđevići predstavlja Naredba Vlade FNRJ od 2. avgusta 1947, doneta na osnovu pet meseci starijeg Ukaza Predsedništva prezidijuma Narodne skupštine o oduzimanju državljanstva i konfiskaciji imovine članova kraljevske porodice. U Beogradu su se, na ime kralja Petra Drugog i kraljevića Tomislava i Andreja, vodili dvorci Dedinje i Beli dvor, dvorska bašta Rakovica, kuće u današnjem Južnom bulevaru 24, Krunskoj 7, Sarajevskoj 37. Kraljeviću Tomislavu oduzeta je i vila u Tolstojevoj 2 (sada Klub poslanika), kuća na Senjaku i dvorsko poljoprivredno dobro Demir Kapija u Makedoniji. Trojicu sinova kralja Aleksandra Ujedinitelja bili su vlasnici i dvorca Leskovac u Crnijevića Rijeci, kao i kuće i placa na Cetinju.

Kao vlasništvo kralja Aleksandra Prvog u Beogradu su konfiskovani: kuća u Južnom bulevaru 75 i Dom kralja Aleksandra na Topčiderskom brdu. Na njegovo ime u negotinskom i kučevskom kraju vodili su se rudnici uglja Sikole, Radenka i Ševica, fabrika za preradu zlatne rude u Glogovici, rudnici zlatne rude Brodica i Železnik, laboratorija za preradu zlata Neresnica, rudarska oprema… U Topoli je kralj Aleksandar bio vlasnik električne centrale, prve srpske kasarne, starog Karađorđevog konaka, sreske bolnice. Sve to prešlo je u državne ruke, kao i kraljeve livade u Sokobanji. Miraz kraljice Marije predstavljao je poseban kodicil i vodio se kao njena imovina koja joj je, u skladu sa bračnim ugovorom, predata tri meseca posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju. Dušan Babac, direktor Fonda Dedinjski dvorovi, kaže za Danas da nema dokaza da je posedovala nekretnine u Rumuniji, niti se one pominju u kraljičinom testamentu. Kraljica je u Beogradu posedovala kuću u Aberdarevoj 1, koja je 1947. predata na upravu Filmskom preduzeću Avala. Njena imovina nalazila se i u Sloveniji i Crnoj Gori. Posle konfiskacije (1947) Predsedništvo NS Slovenije preuzelo je njenu vilu na Bledu i posede u Gornjoj i Donjoj Radovni, a Vlada Slovenije letovalište Mežakli, nekadašnje Andrejevo selo. U Crnoj Gori kraljica Marija imala je dvorac Miločer.

Osim poseda kraljice Marije, Karađorđevići u Sloveniji potražuju i gospodarski dvorac na Bohinjskom jezeru i zakup lovačkog dvorca u Kamniškoj Bistrici, koji su se u trenutku konfiskacije vodili na ime kralja Aleksandra Prvog, a preuzeli su ih Ministarstvo industrije FNRJ i Predsedništvo slovenačke vlade. Dvorac Brdo kod Kranja, koji je bio vlasništvo kneza Pavla Karađorđevića, pripao je Predsedništvu vlade FNRJ. Državne institucije preuzele su i uložne knjižice, obveznice, akcije, stranu valutu, sanduk dragocenosti broj 23 i druge vrednosti o kojima se starala Prinudna uprava kraljevih dobara, Narodna banka i Ministarstvo finansija FNRJ. U državne ruke prešle su i biblioteka i arhiva.

Zadužbina kralja Petra Prvog na Oplencu, na koju je porodica Karađorđević polagala samo pravo uživanja, nije bila obuhvaćena Ukazom iz 1947, već Zakonom o agrarnoj reformi. Zadužbini, koja je posedovala 140 hektara u vinogradima, njivama, šumama i 23 objekta, uključujući Crkvu Svetog Đorđa, kraljevu i prestolonaslednikovu vilu, malu električnu centralu, gardijsku kasarnu, kuću za stanovanje, štale i koja je 1940. ostvarila godišnji prihod od 700.000 dinara, ostavljen je samo hektar zemlje na trajno korišćenje. Zadužbini je 1993. vraćeno ime, a četiri godine kasnije i bezmalo cela imovina. Iako Karađorđevići, prema rečima princa Vladimira, sina kraljevića Andreja, imaju sedam sudskih presuda o vraćanju celokupne imovine Zadužbine, država odbija da preda kraljevu i kraljičinu vilu. „Potomci kralja Aleksandra Prvog, koji predstavljaju glavnu liniju dinastije, kao i sve porodice u Srbiji podneli su objedinjen zahtev za vraćanje imovine“, potvrdio je Babac.

Deca kneza Pavla, koja polažu i pravo na kuću njihove majke kneginje Olge, sada vilu „Crnogorka“ u Tolstojevoj ulici na Topčiderskom brdu, posebno potražuju svoju imovinu. Vraćanje imovine naslednicima kneza Pavla otežava činjenica da su ga jugoslovenske vlasti proglasile za „narodnog izdajnika“, zbog čega rešavanju pitanja njegove oduzete imovine, prema zakonima Srbije, mora da prethodi proces rehabilitacije. Zahtev za rehabilitaciju kneza Pavla podnet je pre tri i po godine. Karađorđevići su za vraćanje svoje imovine počeli da se pravno bore sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tada je najveći problem bio Ukaz iz 1947, kojim im je oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina. Državljanstvo je oduzeto: kralju Petru Drugom, njegovom sinu, prestolonasledniku Aleksandru, kraljevićima Tomislavu i Andreju, kraljici Mariji, knezu Pavlu, kneginji Olgi i njihovoj deci Aleksandru, Nikoli i Jelisaveti. Taj dokument ukinut je 2001. po dolaska DOS na vlast. Karađorđevićima su vraćeni jugoslovenski pasoši, a nekoliko meseci kasnije, Savezna vlada je starešini Kraljevskog doma, prestolonasledniku Aleksandru, dala na korišćenje Dvorski kompleks na Dedinju. Povodom donošenja crnogorskog Zakona o statusu dinastije Petrović, prestolonaslednik Aleksandar izjavio je za Danas da se nada da će i vlasti u Srbiji slediti primer Podgorice i da najpre očekuje donošenje zakona o restituciji, a zatim rešavanje statusa dinastije Karađorđević, posle čega bi trebalo da na Oplenac budu preneti posmrtni ostaci njegovog oca kralja Petra Drugog, majke kraljice Aleksandre, strica kraljevića Andreja i babe kraljice Marije.

Sporna imovina u Crnoj Gori

Crna Gore nema nikakvu ni materijalnu ni moralnu obavezu prema srpskoj dinastiji Karađorđević. Provjerom podataka u Upravi za katastar utvrdio sam da nijedan član porodice Karađorđević nije vlasnik bilo kakve imovine u Crnoj Gori. Ko misli da ima neka prava neka ih provjeri kod nadležnih organa. Podsjetio bih, takođe, na istorijske nepravde koje su Karađorđevići učinili Petrovićima kao i na nelegitimne odluke Podgoričke skupštine, kada je detronizovan kralj Nikola – izjavio je za Danas Miodrag Vuković, visoki funkcioner DPS-a. Pravni zastupnici porodice Karađorđević pokrenutli su 2007. objedinjeni postupak, za vraćanje imovine u Crnoj Gori. B. P.

Restitucija iz Kerolovih priča

– Predlog nekadašnje SRJ da se imovina kraljevskog doma izuzme iz deobnog bilansa nekadašnje SFRJ nije prihvaćen. Sve što je pripadalo Karađorđevićima tretirano je kao privatna imovina tamo gde se zatekla. Sve države naslednice nekadašnje Jugoslavije ponašaju se kao u pričama Luisa Kerola. Računaju da će, ako je Sloveniji uspelo da Karađorđeviće, kao strance isključi iz prava restitucije, to će i njima poći za rukom. Prema sada važećem zakonu i u bivšim jugoslovenskim republikama podneta su sva dokumenta potrebna za restituciju. U Hrvatskoj i BiH nema imovine Karađorđevića, nego samo nasledna prava korišćenja koja će takođe doći na dnevni red – komentariše Dragomir Acović, predsednika Krunskog veća.