Foto: Fonet/ Dragan Antonić

Pored još ranije najavljenih stanova od po 490 evra po kvadratu od strane Bogoljuba Karića i predsednik Srbije Aleksandar Vučić je pre dva dana, nakon sednice vladine Komisije za stanogradnju, najavio da bi već od proleća mogla početi gradnja prvih stanova za rešavanje stambenog pitanja zaposlenih u Vojsci Srbije, policiji, BIA, kao i pripadnicima Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, odnosno zatvorskim čuvarima. Prema Vučićevim podacima u Srbiji ima oko 35.000 ljudi zaposlenih u ovom sektoru bez sopstvenog krova nad glavom. Najavljeno je da bi kasnije mogli da se u program uključe i mladi naučnici i mladi bračni parovi.

Plan da se u narednih 10 godina u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Vranju, Kragujevcu i Kraljevu izgradi dva miliona kvadrata jeftinih stanova koji bi koštali manje od 500 evra po kvadratu van Beograda, a u Beogradu 550 do 580 evra zvuči lepo ali je teško izvodljivo, smatra Mahmud Bušatlija, konsultant za investicije. On ističe i da zbog nedostatka projekata teško da će gradnja početi sledeće godine.

„Ni za jednu zgradu nema planskih dokumenata tako da sledeću godinu mogu da skupe papire, ali teško da može biti išta od gradnje. Eventualno može nešto da se organizuje za slikanje, ali za nešto ozbiljnije teško. Problem kod nas nikada nisu bile pare već nedostatak projektovanja i planiranja. Tako imamo situaciju da polovinu odobrenih sredstava za infrastrukturne radove ne koristimo“, ističe Bušatlija uz napomenu da je tome razlog to što se time kod nas bave političari, a ne stručni ljudi.

Ovih dva miliona kvadrata, ukoliko se radi o bruto površini, iznosi oko 26.300 stanova prosečne površine od 57 kvadrata koliko iznosi prosečan novoizgrađeni stan u Srbiji.

Ukoliko bi kamatna stopa na stambeni kredit bila 2,9 odsto godišnje stan od 60 kvadrata koštao bi oko 30.000 evra, a mesečna rata bi bila oko 126 evra u narednih 25 godina. Državna subvencija koja bi se vodila kao učešće u kreditu vraćala bi se pet godina nakon isplate kredita banci.

Identičan model subvencionisanja stambenih kredita već godinama postoji i namenjen je profesionalnim vojnicima, jedino što je suma koju država odvaja daleko manja. Naime, i u budžetu za 2018. godinu izdvojeno je 300 miliona dinara za subvencije stambenih kredita za vojnike, a kamatne stope su upravo onakve kakve su najavljene za novi program. Naime, maksimalna kamatna stopa banke je 3,5 odsto plus euribor, a u praksi kod banaka nominalna kamatna stopa je oko 2,9 odsto. Država subvencioniše sa 14 do 25 odsto vrednosti nekretnine i to se vodi kao učešće u kreditu. Takođe, kao i u najavama predsednika postoje i uslovi da u slučaju prestanka službe banka refinansira ostatak kredita po tržišnim uslovima.

A ni tržišni uslovi u ovom trenutku nisu mnogo lošiji. Ponude banaka pokazuju da se nominalne kamatne stope za stambene kredite kreću oko tri odsto (promenljive kamatne stope na kredite vezane za evro).

Ni ideja o jeftinoj stanogradnji nije baš originalna i to ne samo zato što je tada kao premijer Vučić 2014. godine najavio izgradnju stanova za po 380 evra po kvadratu, već i zato što je još 2009. godine Milutin Mrkonjić kao ministar građevine obećavao stanove za po 600 evra po kvadratu u trenutku kada im je cena na tržištu bila 1.800 evra tvrdeći da kajmak kupi građevinska mafija.

Zanimljivo je da u budžetu za narednu godinu nisu izdvojena sredstva za ovu namenu, a zakon o budžetu se upravo nalazi u skupštini. Međutim, kako ističu upućeni čak četiri odsto budžetskih prihoda što je više od 40 milijardi dinara može da se prebacuje bez rebalansa budžeta na osnovu odluke vlade. Ako bi se 250 miliona evra koje je Vučić naveo kao učešće države u ovom desetogodišnjem projektu podelilo ravnomerno to znači da bi u 2018. trebalo biti izdvojeno oko 25 miliona evra, odnosno oko tri milijarde dinara, što ne bi bilo problem pokriti iz budžetskih rezervi.

Kako ističe Bušatlija problem je što nema dugoročnog plana razvoja, pa tako svaka nova vlada postavlja nove prioritete umesto da završi ono što je započeto. On smatra da je problem i što mi nemamo velike građevinske firme koje mogu logistički da iznesu ovakve projekte, pošto su velike kompanije uništene u privatizaciji, a umesto njih imamo 20.000 registrovanih građevinskih preduzeća od kojih nijedno nema više od 300 zaposlenih.

„To nisu građevinske kompanije, nego zanatske firme. Verovatno će neki dobro povezani sa vlašću dobiti poslove, pa onda zaposliti ove ostale. A pošto oni nemaju posla moguće da će i graditi tako jeftino“, napominje on. On svoj pesimizam objašnjava sličnim planovima koje je svaka vlada od 2000. godine imala, a posebno pred izbore, od kojih nijedan nije ostvaren.

Zoran Grubišić, profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji ističe da ukoliko se ispune svi uslovi, što zavisi od politike, stambena izgradnja može da pogura i rast BDP-a.

„Stambena izgradnja ima multiplikativne efekte, što znači da na jedan dinar uložen u stambenu izgradnju BDP raste za više od jedan dinar. To je zato što uključuje više drugih sektora“, objašnjava on dodajući da je jeftina izgradnja moguća pod uslovom da se svi odreknu dela kolača.

On ocenjuje da bi izgradnja jeftinih stanova mogla dovesti do pada cena na tržištu, mada zavisi i kako će tražnja odgovoriti.