Država štiti monopoliste

Čini mi se da pojedinci u Vladi Srbije misle da na sremskim poljima treba da pravimo atomske bombe. Pričaju da je tržište slobodno, puna im usta poljoprivrede, a sve čine kako bi zaštitili monopoliste. Nije tajna da samo jedna kompanija u Srbiji može da otkupljuje repu u Sremu i zašto bi onda vlasnik te kompanije pregovarao sa seljacima ako će jednim potezom države biti zaštićen. Ne možemo im ništa, ali zato repe naredne godine neće biti. Onda neka traže sirovinu gde znaju – poručuje predsednik Zadružnog saveza Srema Dušan Tadić.
Predstavnici srpskih šećerana prekjuče su ponovili svoj zahtev da se spreči izvoz šećerne repe za Hrvatsku po inače znatno višim cenama nego što su oni ponudili seljacima. Time su, na neki način, demantovali sami sebe jer su prvo tvrdili da će sa oko 48.000 hektara koliko je zasejano repom biti dovoljno sirovina ne samo za domaće potrebe, već i za ostvarenje izvoznih kvota. Kako se kampanja prerade bliži, šećerane traže pomoć države i zahtevaju zabranu izvoza repe i veće podsticajne premije od najmanje 300 evra po hektaru navodeći primer Hrvatske koja ratarima daje podsticaj veći od 500 evra po zasejanom hektaru ove kulture.
Od zasejanih površina, samo u delu Banata i u Sremu ima repe koja se proizvodi bez čvrstih ugovora sa domaćim šećeranama. Prema računicama Zadružnog saveza Srema od 9.500 hektara repe u Sremu, na slobodnom tržištu mogao bi se naći rod sa čak 5.000 hektara. Na te količine računaju i hrvatske šećerane iz Osijeka i Županje koje su ponudile i cenu višu od 2,7 evro centi, koliko nude srpske šećerane.
– Još uvek je aktuelna ponuda hrvatskih šećerana. Preostaje da vidimo da li će država prihvatiti zahtev šećerana i tako nas „dotući“ novom zabranom izvoza poljoprivrednih proizvoda. Ukoliko se to dogodi mi ćemo odgovoriti tako što ćemo odustati od proizvodnje industrijskih kultura. Mislim da bi svi trebalo da izvuku pouku iz prošlogodišnje zabrane izvoza kukuruza, koja je rezultirala time da se zalihe starog zrna sada prodaju po 12, a novi kukuruz po samo osam dinara. Od ratara, dakle, ne treba očekivati da ulažu u skupu proizvodnju koja im donosi čist gubitak. Jer, zašto bi seljak uvek bio na gubitku, pita se Tadić.