U dilemu se upliće i činjenica da bi gašenje ovog giganta koštalo mnogo više nego očuvanje proizvodnje, a u prilog tome je i stav da je industrijalizacija Srbije neophodna. Čini se da je konačna odluka još daleko jer se za sada razmatraju razni modaliteti daljeg statusa tog sistema, ali iz pozicije da se obezbedi višegodišnje funkcionisanje.

U samoj Železari veruju da postoje realne mogućnosti za dalji razvoj, a podsećaju ne samo na tradiciju i znanje nego i na to kako se njen rad čak i pod smanjenim kapacitetom reflektuje na ekonomske parametre. Ističu da se u poslednja tri-četiri meseca radi sa jednom visokom peći, a kada je ona potpuno uposlena, Železara u ukupnom društvenom proizvodu učestvuje između 0,7 i jedan odsto. Van granice se plasira od 75 do 85 odsto proizvodnje, a u vreme kada je radila punim kapacitetom, od 2006. do 2008, učestvovala je sa 10 do 12 odsto u ukupnom izvozu Srbije. Sa jednom visokom peći vrednost njenog izvoza po sadašnjim cenama je oko 500 miliona dolara godišnje, što je svrstava na mesto najvećeg ili u sami vrh liste izvoznika.

Uz to, domaći kupci proizvoda Železare dobijaju veliku fleksibilnost u obezbeđivanju repromaterijala. Oni ne moraju da vezuju sredstva u velike zalihe, dobijaju kvalitet kakav im ne obezbeđuju ukrajinske i ruske železare, a koji u zapadnoevropskim železarama moraju plaćati znatno skuplje i imaju mogućnost da utiču na prilagođavanje kvaliteta njihovim specifičnim potrebama.

– Pri radu jedne visoke peći punim kapacitetom plaćamo Srbijagasu oko 4,5 miliona dolara mesečno (oko 50 miliona dolara godišnje). Elektroprivredi Srbije obezbeđujemo oko 3,5 miliona dolara mesečno (oko 40 miliona dolara godišnje), Železnici Srbije oko milion dolara mesečno (12 miliona godišnje), a Messer Tehnogasu 1,7 miliona mesečno (20 na godišnjem nivou). Takođe, u proteklih pet meseci rada u Železari je angažovano više od 350 domaćih preduzeća koja su po tom osnovu ostvarila preko 40 miliona dolara prihoda – kažu u Železari.

Dodaju i da bi prema nekim procenama, zaustavljanjem rada Železare, budžet Srbije ostao u proseku bez 6,5 do sedam miliona dolara mesečno i to po osnovu poreza i doprinosa iz zarada i na zarade zaposlenih kao i troškova naknade za nezaposlene, izostao bi, zatim, prihod zaposlenih kod ugovarača koji rade za Železaru i porez i doprinos na njihove zarade, smanjena bi bila i kupovna moć, što bi se odrazilo na prihod od PDV-a. U Železari su izračunali da je taj gubitak priliva u budžet na nivou ili čak viši od intervencija koje su neophodne kako bi se proizvodnja u tom sistemu održala.

– Procena je da bi zatvaranje Železare jednokratno koštalo između 90 i 157 miliona dolara. Ali, državi bi ostao i mesečni trošak od oko 3,5 miliona dolara za obezbeđenje fabrike, održavanje sistema struje, gasa, razne takse, fiksne ugovore… Ukupno, po tim posledicama, koje možda i nisu najbolje procenjene, ali ne odstupaju suviše od realnosti, zaustavljanje fabrike košta mnogo više od pokrivanja gubitaka koje ona u aktuelnim tržišnim uslovima neminovno kreira, kao i većina evropskih i severnoameričkih železara – kažu u Železari.

Oni naglašavaju da se nikako ne bi smeo potceniti značaj Železare za srpsku privredu, niti bi smele da se zanemare posledice zatvaranja fabrike. Naime, od njenog funkcionisanja zavisi oko 15.000 porodica, prihodi budžeta za poreze i doprinose, prihodi ostalih privatnih i državnih preduzeća kao što su Železnica, EPS, Srbijagas …

Tradicija proizvodnje gvožđa u smederevskom kraju duga je čitav vek

Fabrike nema bez ljudi

Ove godine Železara Smederevo obeležava 100 godina rada, a taj jubilej poklapa se sa vekom industrijske proizvodnje čelika u Srbiji. Tokom tog vremena ovaj poznati proizvođač gvožđa i čeličnih proizvoda postao je i brend smederevskog kraja i čitavog regiona. U jednom periodu protekle decenije Železara je izvozila proizvode u više od 60 zemalja sveta, a smederevski čelik oduvek je bio i priznat i poznat. Železara pod imenom Sartid (Srpsko akcionarsko rudarsko-topioničko industrijsko društvo) osnovana je na zboru akcionara u Beogradu 26. maja 1913. godine. Osnivanju je prethodila inicijativa, od 20. februara 1913, kada su predstavnici većinskog stranog kapitala austrougarskog Društva državnih železnica (STEG) i manjinskog domaćeg kapitala uputili molbu srpskoj vladi za osnivanje Sartida. Odobrenje je stiglo 10. maja iste godine. Namera i želja osnivača bila je da se podigne nivo industrijske proizvodnje u Srbiji, a najzaslužniji za ovaj poduhvat, vizionar i velikan poslovnog sveta toga doba bio je Đorđe Vajfert.

Nesrećne okolnosti Velikog rata odložile su aktivnosti, pa su prvi pogoni konstruisani tek 1921. godine na obali Dunava na lokaciji koja se nalazi oko dva kilometra uzvodno od Smedereva, a oko 10 kilometara od današnje fabrike. Ti pogoni se i danas zovu „Stara Železara“.

Odluka da se kapaciteti Stare železare prošire usled naraslih zahteva tržišta doneta je 1962, a izgradnja Nove železare sa projektovanim kapacitetom od 1,4 miliona tona godišnje, na lokaciji u Radincu započeta je dve godine kasnije. Današnja Železara Smederevo je integralna fabrika, sa pogonima na tri lokacije: u selu Radinac nadomak Smedereva, u Šapcu i Kučevu.

Ipak, fabrike nema bez ljudi, pa je važno posebno naglasiti da su zaposleni najveća vrednost fabrike. Ljudi su stručni i edukovani i danas ih u Železari ima oko 5.150. Odgovoran odnos kompanije prema njima ogleda se u razvijenom sistemu bezbednosti na radu, u visokim standardima zaštite životne sredine, u poštovanju procedura, stalnim obukama i usavršavanju, kao i u društveno odgovornom poslovanju u okruženju. Odgovoran odnos zaposlenih prema njihovim radnim zaduženjima vidi se na svakom koraku od fabričkih kapija do poslednjeg pogona, a prepoznaje se u kvalitetu svake proizvedene tone.

Portfolio

U svom sastavu Železara ima Aglomeraciju sa četiri aglo mašine, dve visoke peći sa postrojenjima za uduvavanje ugljene prašine (PCI), Čeličanu sa tri konvertora i dve livne mašine gde se tečno gvožđe pretvara u čelik i pogone za proizvodnju finalnih proizvoda – Toplu i Hladnu valjaonicu kao i pogon belih limova u Šapcu. O proizvodnji, distribuciji i uštedama energije i fluida brine pogon Energetika. Dve luke na Dunavu deo su kompanijskog Internog transporta, a pouzdani rad fabrike obezbeđuju celine zadužene za centralno i pogonsko održavanje. Pogon Kaona u Kučevu proizvod za potrebe procesa rada smederevske fabrike.

U brojkama

* Svi pogoni Železare modernizovani su u periodu od 2004. do 2011. godine i u odličnom su funkcionalnom i proizvodnom stanju i tehnički i tehniloški, jer su procesi redovnog održavanja pogona ustaljena praksa u kompaniji.

* Proizvodni kapacitet Železare je preko dva miliona tona gotovih proizvoda godišnje

* Najuspešniji period u istoriji Železare bile su godine 2006, 2007. i 2008.

* U 2007. ostvarena je rekordna godišnja proizvodnja gotovih proizvoda od oko 1.800.000 tona

Još od vremena Brankovića

Smederevski kraj odavno je ubeležen kao mesto gde se lilo gvožđe, gde su se pravili predmeti od gvožđa ili se kovao novac. Mnogo je podataka koji svedoče da je u vreme despotovine, tokom XV veka, vladar ovoga grada i čitave tadašnje srednjovekovne Srbije despot Đurađ Branković upravo u svom gradu na Dunavu, u Smederevskoj tvrđavi, imao i kovnicu novca i manufakturu za izradu predmeta od gvožđa. Ruda je u to vreme dovožena iz centralne Srbije, a majstori su bili vrhunske zanatlije.

Vremeplov

Fabrika je tokom vremena menjala ime. Od Sartida, preko Smederevske železare, njeni nazivi bili su i Rudnici i železara Smederevo, MKS – Metalurški kombinat Smederevo, Sartid, Ju-Es stil Srbija i sadašnje – Železara Smederevo. Neraskidiva povezanost Železare i Grada Smedereva najslikovitije se ogleda baš u nazivu fabrike.