Gde je potrošeno 26 milijardi dinara otpremnina

Uprkos činjenici da je napuštanje preduzeća uz socijalni program postalo nezaobilazna „institucija“ u Srbiji, trošenje otpremnina je, zbog nedostatka valjanog istraživanja, i dalje jedna od najvećih nepoznanica. O tom fenomenu, odnosno ponašanju ljudi u situaciji kada dobiju veće iznose novca, sudi se uglavnom na osnovu pojedinačnih slučajeva. Predstavnici Vlade su u više navrata pokušavali da motivišu korisnike otpremnina da novac od socijalnog programa, umesto u potrošnju, iskoriste za svoj novi radni angažman. To opredeljenje potkrepljeno je podacima da je od 2002, kada je počeo da funkcioniše Tranzicioni fond, isplaćeno više od 26 milijardi dinara otpremnina, čime je rešen status oko 170.000 prekobrojnih radnika. Prema navodima ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike Slobodana Lalovića, samo tokom prošle godine isplaćeno je oko 6,5 milijardi dinara, a u proteklih nekoliko godina čak 96 odsto sredstava od otpremnina otišlo je u potrošnju.

Višak još 65.000 radnika

Direktor Nacionalne službe za zapošljavanje Radovan Ristanović ocenio je nedavno da će tokom 2007. godine biti privatizovano 800 privrednih društava i da će oko 65.000 radnika biti proglašeno viškom. Poslednji pokušaj Vlade Srbije da motiviše radnike da „racionalnije“ potroše novac iz socijalnih programa je projekat „Otpremninom do posla“, čiji je cilj pružanje pomoći prekobrojnim radnicima u pronalaženju novog zaposlenja. Osnovna ideja je da se kroz niz usluga i podsticaja olakša radnicima koji su višak da koriste otpremninu za subvencionisanje svog ponovnog zaposlenja. U Vladi očekuju da će glavni rezultat projekta, koji je startovao u januaru, posao za 5.000 do 10.000 prekobrojnih radnika.

Pojedini neoliberalni ekonomisti tvrde da radnici koji sa solidnom otpremninom u džepu napuštaju fabrike imaju na raspolaganju bezbroj opcija za investiranje. Ipak, koliko je to nerealno možda najbolje pokazuje jedno istraživanje prema kome čak četiri petine onih koji su dobili ovu vrstu nadoknade žive ispod linije siromaštva – čekaju crkavicu od Nacionalne službe za zapošljavanje ili rade na crno. Iako nema podataka o visini otpremnina, niti o strukturi trošenja, u sećanju javnosti ostale su samo priče o onima koji su dobili najveće otpremnine. Tako su sliku otpremnina i trošenja tih para u Srbiji obojili primeri Knjaza Miloša, pivara, cementara… Javnosti je, dakle, nametana priča o visokim otpremninama i o uludom razbacivanju „olako“ stečenog bogatstva. Međutim, ono što se desilo u Aranđelovcu i još nekim mestima u Srbiji može da navede na zaključak da su otpremnine svima donele bogatstvo. Na primer, ne mogu se uporediti otpremnine koje su dobili radnici Knjaza i oni zaposleni u aranđelovačkoj šamotari.
Sociolog Srećko Mihailović podseća da je najveći broj otpremnina bio prilično nizak. On za Danas objašnjava da se o fenomenu otpremnina može govoriti isključivo na osnovu pojedinačnih slučajeva i onoga što lično znamo, te da izvlačenje opštih zaključaka iskrivljuje pravu sliku.
– Iz činjenice da je jedan moj rođak dve-tri hiljade evra potrošio na jedno kumstvo i proševinu svoje ćerke, uz izgovor da ne želi da se obruka, ne mogu da zaključim kako se troše otpremnine u Srbiji. Kao što ništa ne mogu da zaključim ni na osnovu podatka da je novi većinski vlasnik kruševačkog Rubina ponudio svojim radnicima podizanje vinograda i garantovani otkup grožđa u narednih deset godina po tržišnim cenama. Takođe su mali saznajni dometi činjenice da znam čoveka koji je svoju otpremninu od 6.800 evra nudio za zaposlenje sina. Imam utisak da i naša vlada, odnosno oni koji su odgovorni za to, takođe zaključuju i rade na osnovu ovakvih i sličnih primera – ocenjuje naš sagovornik.
Mihailović ne veruje ni u raširenu priču o neracionalnom trošenju otpremnina, koja se ulaže u obnavljanje bele tehnike, krečenje stana ili kupovinu novog automobila. On objašnjava da je i te kako racionalno kada građanin od otpremnine kupi neku novu stvar za domaćinstvo, s obzirom na to da stanovništvo Srbije godinama nije ulagalo u obnavljanje bele tehnike. „Otkud toliko novca na štednji. Pominju se milijarde evra. Da nije na računima završilo i nešto od otpremnina. A možda ta štednja i nije racionalna“, kaže sagovornik Danasa.
Ako je toliki broj „otpremljenih“ straćio svoje evre uludo, ko je za to odgovoran? Mihailović objašnjava da su neoliberalni ekonomisti ovoga puta verovatno u pravu kada odgovornost vide u državi. Ali, oni, kako napominje, vide odgovornost države samo u tome što je ona kao spremna da opet pomaže one koji ne ulažu svaku crkavicu u biznis, a ne u tome što nije blagovremeno upozorila i blagovremeno naučila ljude i uputila da se drukčije ponašaju.