Genetička modifikacija - od ideje do realizacije 1

Međutim, istorija je prepuna primera koji ukazuju na to da su se neka korisna znanja, usled neoprezne i nepromišljene upotrebe, okrenula protiv čoveka. Zato kada je reč o GMO, umesto o brzoj i lakoj zaradi, treba razmišljati dugoročno i prednost dati dobrobiti naše zemlje, a ne kratkoročnim političkim interesima. Upravo zbog toga, ovo je pitanje o kome se ne može odlučivati bez široke javne rasprave i bez ozbiljnih naučnih istraživanja koja bi otklonila svaku sumnju u štetnost GMO.

Čak i pre zvaničnog nastanka nauke o naslednim svojstvima genetike, čijim se začetnikom smatra Gregor Mendel, ljudi su primetili da se ukrštanjem biljaka i životinja dobijaju potomci koji po svojim proizvodnim osobinama često daleko prevazilaze roditelje ( tzv. heterozis efekat ili hibridni vigor). Najširoj javnosti je, možda, najpoznatiji i najočigledniji rezultat dugotrajnih postupaka ukrštanja kojim se stvaraju nove rase pasa. Ova znanja najviše su primenjivana u poljoprivredi, ali je tek razvoj genetike omogućio da se na pravi način razume kako se neke osobine prenose sa roditelja na potomke, ali i da se shvati da postoje određena ograničenja u tom postupku, recimo, ne može spariti goveče koje daje puno mleka sa onim koje je izrazito mesnato i da se očekuje da će dobiti potomci koji daju puno i mleka i mesa. Došlo se i do saznanja da nije dovoljna samo dobra genetska osnova, već treba obezbediti i uslove da bi se ti potencijali maksimalno ispoljili. Postupci ukrštanja biljaka, ili životinja, razvijali su se i usložnjavali paralelno sa razvojem poljoprivrede. Nastaju nove rase i sorte, linije, varijeteti, a sve to u cilju podizanja nivoa produktivnosti i otpornosti. Svi ti postupci uvek su podrazumevali spajanje muške i ženske polne ćelije, odnosno proces prirodnog razmnožavanja. Razvojem populacione genetike došlo se do saznanja koje su osobine međusobno povezane i uslovljene, pronađeni su najbolji metodi ukrštanja, kako bi se dobile najpoželjnije osobine, ali je takođe utvrđeno da prirodnim razmnožavanjem neke kombinacije gena nije moguće dobiti. Kako projekti identifikacije genoma svih živih bića napreduju, dolazimo do sve većeg broja informacija koji gen kontroliše koju osobinu, i što je još važnije, otkrivamo tačno mesto na lancu DNK gde se taj gen nalazi. Zar onda treba da nas začudi što se razmišlja o tome kako zaobići neka prirodna ograničenja i zamke u procesu razmnožavanja i kako skratiti proces dobijanja poželjnih potomaka. Zaista, sasvim je logično, da ako imate znanje i mogućnosti, iskombinujete gene za dve poželjne osobine koje do sada nikako niste uspevali da dobijete. Ili da iskoristite znanja koja imate da jedan ljudski gen ubacite u bakteriju pa da ona sada proizvodi insulin za dijabetičare. I tako dolazimo do pojma genetički inženjering, a onda i do genetičke modifikacije.

Krajnje pojednostavljeno, šta podrazumeva proces genetičke modifikacije? Predstavite sebi lanac DNK kao dugačku papirnu traku, na čijim su različitim delovima zapisane sve informacije koje definišu jedno živo biće, bez obzira na to da li je u pitanju bakterija, biljka, životinja, ili čovek. Vaša je namera da neku osobinu tog živog bića prenesete na neko drugo, recimo sa bakterije na biljku, ili sa biljke na životinju, ili sa životinje na čoveka. Podsećam, reč je o slučajevima kada je spajanje naslednog materijala, odnosno razmnožavanje prirodnim putem, nemoguće. Stoga isecate deo trake DNK biljke, istovremeno traku DNK životinje isecate na mestu gde ćete ubaciti deo DNK biljke, prebacujete isečeni deo DNK biljke u unapred pripremljeno mesto u DNK životinje, spojite krajeve i tako dobijate genetički izmenjeni organizam, odnosno genetički modifikovan organizam (GMO). Zahvaljujući napretku genetike i projekata identifikacije genoma svih živih bića, dolazimo do sve većeg broja informacija koji gen kontroliše koju osobinu, i što je još važnije, otkrivamo tačno mesto na lancu DNK gde se taj gen nalazi. S obzirom na to da postoje neka prirodna ograničenja za kombinovanje različitih naslednih materijala, nauka je počela da razvija postupke genetičkog inženjeringa. Genetički inženjering, ili tehnologija rekombinovane DNK, obuhvata metode veštačkog obrazovanja novih kombinacija naslednog materijala. Činjenica je da je genetički kod univerzalan i omogućuje da se genetički materijal jednog organizma prenosi u drugi. Time se dobija organizam sa drugačijom kombinacijom gena, čija se DNK naziva hibridna (rekombinovana) i u prirodi se normalno nikada ne nalazi. To praktično znači da se u laboratorijskim uslovima, umesto prostog spajanja polnih ćelija, delovi DNK jednog živog bića prenose direktno u DNK drugog živog bića i tako se dobija GENETIČKI MODIFIKOVAN ORGANIZAM. Teorijski, sve to zvuči lepo i logično. Bilo bi nerazumno napredak nauke ne iskoristiti za dobrobit čoveka. Međutim, istorija je prepuna primera da su se neke sjajne ideje i otkrića, koja su mogla da budu iskorišćena za velike civilizacijske pomake, ili okrenula protiv svojih tvoraca, ili su zloupotrebljena za sebične interese, ili čak kao oružje za masovno uništenje. No, da ne idemo toliko daleko. Za sada će biti sasvim dovoljno da malo bolje rasvetlimo koje su sve mogućnosti za korišćenje genetički modifikovanih organizama.

Da bismo ovu problematiku razjasnili na pravi način, neophodno je razgraničiti upotrebu genetički modifikovanih organizama u zatvorenim i u otvorenim sistemima. Pritom se misli na stvaranje takvih genetičkih modifikacija koje se koriste u strogo kontrolisanim uslovima, odnosno u laboratorijama. Tu uglavnom spadaju modifikacije bakterija koje treba da proizvodu, na primer insulin, ili krvne elemente, ili bakterije koje treba da čiste naftne mrlje… Kada se kaže „strogo kontrolisani uslovi“ ne misli se samo na temperaturu, vlažnost, pritisak, već i odsustvo drugih organizama koji bi sa onima koji su genetički modifikovani, mogli da imaju neku interakciju. Interakcije sa drugim živim bićima ni na koji način ne mogu da budu u potpunosti kontrolisane, niti da se predvide posledice. Što je sistem u koji unosimo GMO kompleksniji, njegova ravnoteža je osetljivija i lakše se može narušiti. Kad je reč o GMO u otvorenim sistemima, najzanimljivija je primena u poljoprivredi, znači za masovnu proizvodnju i masovnu upotrebu.

Kraj prvog dela
Autorka je konsultantkinja za održivi razvoj u Centru za obrazovanje odraslih EDUCA HUMANA