Na današnji dan sada već daleke 1996. u Kragujevcu su počeli protesti radnika Zastave namenski proizvodi (danas Zastave oružje).
Protesti su trajali do 27. oktobra te godine, odnosno Svete Petke, koju kragujevački oružari obeležavaju kao Dan fabrike, pošto su u ovdašnjoj Topolivnici na tu slavu davne 1853. izliveni prvi topovi u Srbiji. Neprekidni tromesečni oružarski protesti u leto i jesen 1996, u kojima je, u zavisnosti od situacije, učestvovalo i po nekoliko desetina hiljada ne samo ovdašnjih trudbenika, no i žitelja centra Šumadije, prema oceni domaćih i inostranih hroničara, bili su i ostali najveće radničke demonstracije u istoriji Srbije i nekadašnje SFRJ.
Ulične demonstracije radnika Zastavine fabrike oružja, predvođene njihovim ondašnjim sindikalnim liderima Zoranom Nedeljkovićem Medom i Dragutinom Stanojlovićem Bajom, ne samo da su najveće radničke demonstracije u istoriji Srbije, no su i trasirale put potonjim građanskim protestima, uzrokovanih krajem te 1996. izbornom krađom na lokalnim izborima, koji su označili početak kraja Miloševićevog režima.
Dve decenije docnije, bivši predsednik Sindikata zastave namenski proizvodi Zoran Nedeljković za naš list kaže da je leto 1996. bio poslednji trenutak za dizanje radničke bune, zarad spašavanja vek i po stare kragujevačke fabrike oružja, ali i ostatka srpske vojne industrije. Da se oružari tada nisu pobunili, Zastavine fabrike oružja, danas, smatra on, najverovatnije ne bi bilo, kao što su, u međuvremenu, nestala mnoga srpska preduzeća, usled Miloševićeve ratne politike i potonje tranzicije srpske privrede.
– Bilo je u leto 1996, dogovoreno da, pored nas, na ulice izađu i radnici ostalih vojnih fabrika. Mi smo krenuli u utorak, 19. avgusta, sutradan je trebalo da se digne Sloboda iz Čačka, za njom užički Prvi partizan, Krušik iz Valjeva, „Milan Blagojević“ iz Lučana… Ali se to nije desilo. Radnici Zastave, međutim, nisu odustali, naprotiv, protestovali su puna tri meseca na ulici, pritom dva puta štrajkovali glađu u fabrici, i na kraju isposlovali ispunjenje svih zahteva, među kojima su bili promena fabričkog poslovodstva i isplata zaostalih zarada – ističe Nedeljković.
Ponavlja da su oružarski protesti imali i političku konotaciju, te da je i na tom planu postignut uspeh, pošto su se građani Srbije, na primeru kragujevačkih oružara, oslobodili straha od režima i u kasnu jesen 1996, počeli da organizuju masovne ulične proteste, najpre u Nišu, pa u Beogradu i Kragujevcu, a potom i u svim većim gradovima, zahtevajući da vlast prizna pobedu opozicione koalicije, na lokalnim izborima u više od 40 gradova širom Srbije.
Naš sagovornik podseća da je oružarske proteste iz 1996, pored lidera opozicije, Vuka Draškovića, Zorana Đinđića, Nenada Čanka, pa i tadašnjeg srpskog radikala Tomislava Nikolića, podržao i tada već bivši guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramović, koji je, tim povodom, iz Vašingtona, gde je bio na lečenju, došao u Kragujevac.
– Podrška guvernera Avramovića mnogo nam je značila. Naš protest na kojem je on govorio bio je jedan od najvećih skupova u istoriji Kragujevca, pošto se na njemu bilo okupilo više desetina hiljada ljudi – kaže Nedeljković.
– U Srbiji postoji nikad veća potreba za efikasnim sindikatima, zato što živimo u divljem kapitalizmu, u kojem su radnici ne samo bedno plaćeni nego i totalno obespravljeni. Ne vidim, na žalost, da se na javnom sceni pojavljuju nove sindikalne organizacije spremne da se uhvate ukoštac sa bahatom vlašću, pohlepnim tajkunima i počnu da štite elementarna prava radnika – smatra Nedeljković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
