Pitanje: Ima li sindikalizam u Srbiji šanse za oporavak, zapravo je pitanje sindikalnog opstanka. Nije to pitanje akutnog „biti, ili ne biti“, već da li će sindikati tavoriti i lagano nestajati, ili će ući u proces revitalizacije.

Već desetak godina sindikati kubure sa identitetom, sa konceptom delovanja, sa strategijama razvoja, a o društvenom uticaju i poverenju u sindikate da i ne govorimo. Sindikati u Srbiji u ovom trenutku nemaju kapacitete da odgovore na potrebe za zaštitom egzistencijalnih potreba i interesa radnika. Rečju, sindikati su ustuknuli pred nadirućim procesima prekarizacije radnika i opštom pauperizacijom. Po inertnosti, slabim rezultatima, po prepuštanju događajima – sindikati se malo razlikuju od „srpskog proseka“ efikasnosti bilo koje organizovane grupe. Stoga i stoji pitanje: da li u ovakvom društvu kao što je naše mogu da se jave organizacije, udruženja, institucije koje nadilaze „srpski prosek“, koje su bolje od drugih? Teško, ali nije nemoguće. Moguće je biti barem malo bolji od drugih, barem malo dignuti glavu, barem malo biti delotvorniji od proseka. To praktično znači da je moguće izboriti se, koliko-toliko, protiv uslova koji svaku organizovanost i institucionalnost guraju na srpski prosek nerada ili lošeg rada. No, da se vratimo našoj temi uz pitanje: a šta je sa sindikatima u tom kontekstu?

Pre svega treba reći da postoji potreba sa revitalizovanim i snažnim sindikatima, kako među radnicima, tako i u civilnom društvu u celini, a na neki način i u političkom poretku. Da je pameti, potrebu za snažnijim sindikatima bi prepoznali i socijalni partneri, organizacije kapitalista, a i sama država. Valja podsetiti da poredak bez sindikata sluti na stanje ne-poretka, koje je svojevremeno Hobs ilustrovao pomoću onog biblijskog čudovišta zvanog Behemot. (O stanju poretka i neporetka u nas, sjajno piše Milan Podunavac) Pitanje je, dakle, imaju li sindikati snage za oporavak? I ne samo za oporavak, već i za preuzimanje novog velikog zadatka. Sindikati su, naime, pred novom nemogućom misijom – treba da organizuju prekarne radnike (iako je, kako tvrdi Burdije, nezaposlene i prekarne radnike nemoguće mobilisati). Odgovor na postavljeno pitanje je unekoliko testiran u sindikalnom protestu povodom usvajanja Zakona o radu. Videlo se tada mnogo toga. Na jednoj strani protest je bio rezultat saradnje dva reprezentativna sindikata (Samostalni i Nezavisni), a njima su se pridružili Konfederacija i „Sloga“. To jeste nagoveštaj dobre mogućnosti da se napravi minimalni dogovor o zajedničkim akcijama. S druge strane, protestu se nisu pridružili ASNS i Industrijski sindikat, dok su na trećoj strani pojedini „kućni“ sindikati podržali donošenja Zakona o radu. Tačnije, videli smo kako se neki sindikati dodvoravaju glavnom političkom patronu radi zadobijanja statusa klijenta. No, pojava sindikalnog klijentilizma nije nova… Nekako se u nas često nađu patron i klijent, a tako biva uvek kada se ova dva aktera uzajmno traže. U mogućoj terapiji sindikalizma i revitalizaciji sindikata u ovom tekstu ćemo pomenuti dva, a u narednom još šest koraka.

1) Pitanje dijagnoze – Ogledalce, ogledalce…

Srpskim sindikatima bi, pre svega, valjalo da odbace „čarobno ogledalce“ i da se prihvate onog najobičnijeg i da ne pitaju: „Ogledalce, ogledalce… Ogledalce moje kaži mi na svetu najbolji ko je?“. Ako to ne učine, u najmanju ruku posmrtno će ih optužiti braća Grim zbog plagijata! No, izgleda da naši sindikati pre liče na groficu Kastiljone, talijansku kurtizanu i ljubavnicu Napoleona III, opsednutu svojom lepotom i taštinom koja na kraju sa nestajanjem lepote ulazi u ludilo. Ne znam da li na medicini uče da rana i tačna dijagnoza spasava živote, ili da nema dobre terapije bez tačne dijagnoze, ali sam siguran da bi tačna dijagnoza doprinela životu sindikata. Dosta su sindikati glumili zlu, a lepu, kraljicu iz „Snežane…“ ili onu ljubavnicu Napoleona III, njima je potrebna realna ocena stanje u kojem se nalaze. Treba dakle da sami sebi priznaju da su u krizi, da sagledaju korene krize, da utvrde pravce delovanja i da ispitaju raspoložive snage za prevazilaženje krize.

2) Demokratizacija sindikata – uslov svih uslova.

Sve naše organizacije su autoritarne. Svaka od njih je pod rukom jednog čoveka koji je okupio oko sebe poslušnike i trabante (ili su se oni okupili oko njega, svejedno je). Tako je sa političkim partijama, tako je sa organizacijama civilnog društva, a tako je i sa sindikatima. Komično je kada jedni počnu da optužuju druge, i obratno, za autoritarni organizacionu strukturu. Uzgred, da podsetim da je još davno Robert Mihels izveo svoje čuveno pravilo „Ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji“ (usput rečeno, izgleda da je svoje ključne ideje o karakteru organizacije Mihels formirao u mlađim danima, dok je bio aktivan u sindikalnom pokretu). U ovom kontekstu treba pomenuti reaktuelizovanu upotrebu Veberovog pojma sultanizam kao oznake za pojedine političke režime (videti Linc, Čehabi i drugi, a u nas Antonić, Goati, Pavlović). U savremenoj Srbiji je ovaj tip režima ustanovio Milošević, a njemu su težili i njegovi naslednici na tronu, do ovog sadašnjeg. Poenta je u tome što taj tip vladavine ne važi samo kao oznaka karaktera političkog režima – u takvim režimima i sve organizacije imaju sultanistički karakter. Da ponovim, sultanistička je upravljačka struktura političkih partija i drugih političkih organizacije, udruženja građana, nevladinih organizacija, a na kraju i svih organizacija civilnog društva. Naravno da sindikati nisu nikakav uzuzetak. Otuda se demokratizacija sindikata nameće kao uslov svih uslova za revitalizaciju sindikata. Bez demokratske rasprave unutar sindikata ne može se računati na bilo kakav pomak nabolje.

Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma www.sindikalizam.org

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.