Kad ekonomija postane politička arena

Oporavak od kolapsa nastalog 2008. godine bio je neočekivano spor, pa se postavljaju pitanja da li smo na putu pravog oporavka, ili smo „zaglavljeni” u stagnaciji, te da li globalizacija odlazi sa scene, ili tek nastupa? Oni koji kroje politiku ne znaju šta im je činiti, već koriste uobičajene i neuobičajene poluge, ali se ništa ne događa. Primenom metode kvantitativnih olakšica trebalo je da bude zauzdana inflacija, ali se u tome nije uspelo, baš kao što ni fiskalnom disciplinom nije ponovo uspostavljeno poverenje u finansijski sistem. Prošlog meseca Mark Karni, guverner Banke Engleske, održao je govor pod nazivom „Spektar monetarizma”, što je podrazumevalo da bi monetarizam trebalo da nas spase od kejnzijanstva, uključujući sprovođenje strukturnih reformi, ali niko ne zna šta bi to tačno značilo. U međuvremenu, populisti vrebaju nezadovoljne birače, pa se stiče utisak da je ekonomija postala politička arena.

Sve do 2008. stručnjaci su smatrali da drže situaciju pod kontrolom, a kreditni mehur koji je na kraju pukao na tržištu nekretnina smatran je tri godine ranije samo „džombom na putu”. Dakle, zašto niko nije mogao da predvidi da dolazi oluja? Isto pitanje postavila je grupi ekonomista, pre osam godina, i britanska kraljica Elizabeta. Većina njih je samo odmahivala glavom, dok su neki kazali da je „mnogim mudrim ljudima nedostajala kolektivna mašta”. Ipak, neki ekonomisti su takav promašaj pripisali nedostacima u obrazovanju, tvrdeći da studenti ekonomije uglavnom ne uče psihologiju, filozofiju, istoriju ili politiku, kao i da im se na kašičicu serviraju modeli ekonomije, čiju srž predstavljaju nerealni zaključci, odnosno da im se „ne daju mentalna oruđa da shvate sliku u celosti”.

Navedena gledišta nas vraćaju DŽonu Stjuartu Milu, velikom ekonomisti i filozofu iz 19. veka, koji je verovao da niko ne može da bude dobar ekonomista ukoliko se bavi samo ekonomijom. Mada su od njegovog vremena mnoge naučne discipline unapređene, istina je da se nijedna oblast ljudskog delovanja nije u tolikoj meri izolovala od ostalih segmenata kao što je to učinila ekonomija, što nije uslovljeno isključivo temama kojima se ekonomisti bave. Da paradoks bude veći, pitanje kako zaraditi za život i dalje ispunjava najveći deo našeg života i naših misli, pa bi ekonomija trebalo da zanima većinu ljudi, a ne da bude „rezervisana“ samo za uzani krug eksperata koji se bave mogućim modelima rasta. Istinska nevolja krije se u tome što ekonomisti ne shvataju kako bi stvari trebalo da funkcionišu i ubeđeni su da je ekonomija superiornija od svih drugih disciplina, iznoseći argument da se novcem može precizno, a ne samo okvirno, izmeriti dejstvo istorijskih sila. Imajući u vidu navedene činjenice, ekonomisti neretko zamišljaju ekonomiju kao mašinu, što znači da sagledavaju ekonomske probleme kao matematičke. S druge strane istinski stručnjaci su uvek shvatali da takav metod ima ozbiljna ograničenja i smatrali su svoju disciplinu kao svojevrsnu mentalnu higijenu koja ih sprečava da čine greške u razmišljanju.

Između ostalog, DŽon Majnard Kejnz upozoravao je svoje studente da ne pokušavaju da isteraju na čistac sve u ekonomiji, zbog čega u njegovoj čuvenoj studiji „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” ne postoji nikakav formalni model. Umesto da ponudi celovit sistem, on je želeo da čitaoci, naročito kolege ekonomisti, po sopstvenom navođenju shvate šta to pokušava da im prenese. Ono što je zajedničko velikim ekonomistima i ostalim stručnjacima jeste široko obrazovanje. Samo na taj način se ekonomija može razumeti iz mnogo različitih uglova.

Autor je član Gornjeg doma britanskog parlamenta i profesor političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik.