Foto: Fonet

Kao da to nije dovoljno, Komisija samostalno usvaja akte kojima precizira zakonske odredbe. Jedinstvo vlasti u malom!

Crne slutnje da bi ovlašćenja Komisije mogla biti (zlo)upotrebljena na štetu kompanija prisutnih na srpskom tržištu nisu ostale samo slutnje. Zabeleženi su slučajevi retroaktivne primene Zakona iz 2009. i izricanja visokih novčanih kazni kompanijama već procesuiranim po prethodno važećem zakonu. Suvišno je naglašavati da je reč o flagrantnim povredama načela pravne sigurnosti. Tu nedavno, u javnost su izbile optužbe da je Komisija požurila sa pokretanjem većeg broja postupaka protiv srpskih kompanija neposredno pre početka primene novog Zakona o opštem upravnom postupku, sa ciljem da izbegne njegovu primenu. Novi ZOUP, inače, u većoj meri štiti prava stranaka. Reagovala je i Advokatska komora Srbije, podnošenjem inicijative za ocenu ustavnosti Zakona za zaštitu konkurencije.

Neko će možda reći da situacija u Srbiji nalikuje onome što se može sresti u ostatku Evrope. U Evropskoj uniji i velikom broju evropskih država sistem zaštite konkurencije je administrativnog karaktera. U prvom stepenu postupke vode organi uprave, sa ovlašćenjima kakva ima naša Komisija. Prednost tog sistema je da nadležni organ u slučajevima narušavanja konkurencije može brzo i delotvorno da reaguje. Druga njegova važna karakteristika (u Srbiji zanemarena) jeste efektivna sudska zaštita. U Evropskoj uniji, u drugoj instanci, Sud pravde vrlo podrobno ispituje činjenice i zaključke do kojih je došla Komisija i adekvatnost izrečenih sankcija i mera. U mnogim državama postoje sudovi ili sudska veća specijalizovani za oblast konkurencije, sa sudijama osposobljenim da meritorno odlučuju u složenim predmetima.

Uprkos tome, evropska stručna javnost iznosi zamerku da je administrativni sistem inkvizitoran, jer onemogućuje objektivnost u istrazi i odlučivanju. Po ovom pitanju oglasio se i Evropski sud za ljudska prava u slučaju Menarini, rekavši da sankcije za povrede konkurencije imaju karakter krivičnih sankcija, čak i kada povreda nije kvalifikovana kao krivično delo u nacionalnom zakonodavstvu, zbog njihove težine. Kompanijama kojima se stavljaju na teret povrede konkurencije moraju se obezbediti sve garancije pravičnog suđenja u skladu sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava. Istine radi, ESLJP potvrdio je da je administrativni sistem zaštite konkurencije u skladu sa Konvencijom, ali samo ako se u drugom stepenu vodi spor pune jurisdikcije pred nezavisnim sudom. Jedan od osnovnih postulata Konvencije je razdvajanje istražne od funkcije odlučivanja u krivičnim stvarima – organ koji vodi istragu ne može u isto vreme odlučivati o tome da li postoji povreda konkurencije i izricati sankciju.

U Zakonu za zaštitu konkurencije Srbije pomenuti postulati nisu ispoštovani. Komisija za zaštitu konkurencije nedavno je izašla u javnost sa podatkom da radi na izmenama Zakona, ne rekavši u kom smeru će izmene ići. Smer u kome se mora ići jeste usaglašavanje sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava. U protivnom, Srbija rizikuje da plaća velike odštete kompanijama protiv kojih se vode postupci zbog povreda konkurencije.

Autorka je profesorka i bivša predsednica Komisije za zaštitu konkurencije