Foto: Ljiljana Bukvić (Ilustracija)Trebalo je više od četiri decenije svim prethodnim vlastima i ovoj sadašnjoj da sagrade 10 koloseka za novu glavnu železničku stanicu na Prokopu.
https://www.instagram.com/p/B0OX64PHUYG/?igshid=q5rj8awvpkje&fbclid=IwAR34918pvkoJZna4ZeF4BKCSYq8AqaZ4GAkvHxnMqOi-oSRKGF3DQpgFA8c
A kada u pokušaju da dođete do nje već na Slaviji naiđete na ljude koji samo sležu ramenima na pitanje kako da stignete do Prokopa, logično je da se zapitate – hoće li i pokušaj pronalaska puta do stanice trajati koliko i sama gradnja?
– Znam da ima linija 36, ali ne znam ni gde staje ni kada ide – kaže gospođa na prvoj stanici u Bulevaru oslobođenja. Drugi ne znaju ni to, šalju dalje do Karađorđevog trga gde broja 36 ni nema na spisku prevoza.
Za nekog ko „otprilike zna“ gde bi Prokop mogao da bude nije strašno. Snaći će se. Za nekog ko Beograd ne zna, jedino rešenje je taksi.
Loading ...– Sačekajte na sledećoj 36, on ide tamo. Ide retko, ali ne možete peške, daleko je – izričit je vozač na liniji 59. To daleko, od Autokomande do Prokopa, zaobilazeći peške stadion Partizana trajalo je nekih 20 minuta. Bez prtljaga, razume se.
Pobodeni šipovi, žice koje štrče na sve strane, velika bela tabla sa natpisom da je Glavna železnička stanica levo i brisan prostor. Nova cesta, zgrade u daljini. I ništa više. Ni ljudi ni vozova na prvi pogled.
Tek kada se liftom spustite ispod betonske ploče, među koloseke ukopane u zemlju i preseče vas mermerom dodatno rashlađen vazduh dočeka vas nova glavna stanica. Uredna, sa lepo označenim kolosecima, displejima sa vremenima polaska i dolaska vozova. Jedna blagajna i jedan kafić. I čisti toaleti.
Skromna i dovoljna ponuda malom broju putnika koji se zatekao tog utorka popodne. Osim redovnih linija Bg voza od Ovče do Batajnice ima i nekoliko drugih polazaka za Vršac, Niš, Užice. I jedan međunarodni dolazak iz Ciriha. Nema standardnih metro gužvi, trčanja, guranja i saplitanja kao na nekim drugim glavnim stanicama po evropskim metropolama. Sve suprotno tome i svakodnevnom saobraćajnom kolapsu na koji smo inače u glavnom gradu navikli.
U minut do pet, voz 711 je na koloseku broj četiri, spreman da krene za Užice. Većina je već sela na mesto, voz je poluprazan, a napolju su ostali oni koji dovršavaju cigarete. U 17.04 voz je krenuo, tačno u minut.
Preko puta, nešto kasnije po redu vožnje kreće brzi voz do Niša. Tri drugara ćaskaju sa četvrtim koga su došli da isprate. Nema više od 18 godina, a sa njim je i mlađi brat koji prvi put putuje. Ima i roditelja sa decom, starijih, neki putuju i sa kučićima.
– Idem za Niš poslom. Inače sam iz Mladenovca – kaže nam stariji čovek. Putuje redovno, ali ne zna koliko je teško stići do Prokopa jer on uvek ide istim putem.
– Sednem na Bg voz, on ide na svakih sat vremena kroz grad i onda ovde presedam. Tako mi je najlakše – kaže on.
Većina se već bila smestila u svoja sedišta kada je dečko istrčao uz stepenice noseći na leđima bicikl. Nije bilo potrebe da ga pitamo kako je došao do Prokopa. I to je, čini se, jedno od boljih rešenja u ovoj situaciji. Uostalom na 1.200 dinara za prvi razred do Niša šta je još 100 dinara doplate za bicikl.
Većina onih koji putuju voli vozove. Nisu početnici u ovim putovanjima. Iskusni su. Znaju kakav komfor pruža voz i uživaju u njemu. Zato i nemaju zamerki.
Bez policije, obezbeđenja, bez mnogo ljudi u pojedinim momentima ceo prostor deluje zastrašujuće. Jedina gužva, ako se time može nazvati tridesetak ljudi, napravila se neposredno pred dolazak međunarodnog iz Ciriha. Neki su sedeli i gledali u telefon, drugi se nervozno šetkali. Zakasnio je 70 minuta. Što je bilo najavljeno.
Kada je konačno stigao gomila ljudi pohrlila je napolje. Gospođa iz Vinkovaca je među prvima izašla.
– Došla sam u goste i ne znam kako ću odavde. Idem da se raspitam – nije imala vremena za ćaskanje.
Četiri mlade Dankinje sa ogromnim rančevima na leđima uputili se se ka blagajni. Prvi put su u Beogradu.
– Ostaćemo ovde nekoliko dana, onda idemo dalje za Grčku – dobacila je jedna od njih.
Momak i devojka sa dredovima nisu uspeli da stignu na voz do Soluna tog dana. Da drugog nema saznali su od žene na šalteru. Plan B će morati da smisle u hodu, a dok se to ne desi, odmoriće u čekaonici.
Mnogo spremnija na put krenula je petočlana ekipa momaka i devojaka iz Španije. Jedan od njih je dobro informisan o ruti. U Beogradu će prespavati noć pa nastavljaju sutradan dalje. Ni prevoz nisu prepustili snalaženju već ih je čekao drug, inače, Beograđanin.
Bilo je osam uveče. Putnici iz voza koji je na putu od Ciriha do Beograda prošao i kroz LJubljanu i Zagreb već su se razišli. One četiri Dankinje koje nisu mogle da dobiju jasno uputstvo od žene na blagajni kojim putem da krenu, otišle su u potragu za trolom koja bi ih odvela do centra grada.
Jedinog taksistu koji se zatekao na izlazu iz stanice remeteći jezivu tišinu u sumrak „otela“ su četiri momka.
– Koliko će nas koštati do Topčidera, idemo na voz za Bar – pitao je jedan od njih.
– 12 evra ili 1.400 dinara – rekao im je taksista otvarajući gepek, već siguran u to da je ulovio mušterije.
Pristali su. Kako i ne bi. Žive duše unaokolo nije bilo. O prevozu da ne govorimo. Koliko god se gnušali gužvi, sablasna tišina na Prokopu u trenutku kada još ni mrak nije skroz pao ni poslednji voz otišao uopšte nije prijatna.
Nedostaje neki info pult, gde će vam neko (ko bi usput mogao da zna i dobro engleski) objasniti kuda da idete. Jer realno, tu vam je ispred nosa Partizanov stadion, Autokomanda na 15 minuta, centar na pola sata. Ali kada se u sumrak nađete na betonskoj poljani okruženi ničim nijedan pravac ne izgleda kao pravi.
U premišljanju kuda, preko puta ulaza na stanicu parkirao se gradski autobus. Broj 36. Onaj koji u dolasku nismo dočekali. Troje nas je, sa vozačem. Napraviće krug, bukvalno bez veze. Da smo znali da će stići koji minut ranije da zadržimo Dankinje, da ne kreću u avanturu traženja trolejbusa po kraju sa sve torbama na leđima. Ali, već su se bile izgubile.
Kojim prevozom do Prokopa
Ko se vozi Bg vozom zna da je to možda i najbolja opcija da se stigne do Glavne železničke stanice. On saobraća iz Batajnice ka Ovči i iz Ovče ka Batajnici na svakih sat vremena. U oba smera vozovi prolaze i kroz stanice stanicu u Prokopu koja se zvanično zove – „Beograd centar“.
Na samom ulazu u stanicu je stajalište za dve autobuske linije. Autobus na liniji 36 kreće i završava vožnju na Prokopu, a ide preko Slavije, Autokomande, Savske, Nemanjinom. Linija broj 34 ide sa Senjaka, preko Topčiderske zvezde do Kanarevog brda. Još jedna opcija su trolejbusi 40 i 41 koji voze do centra, Zvezdare, Palilule, ali njihova stanica nije baš toliko blizu Glavne železničke stanice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
