Kako izlečiti bolesno zdravstvo

Taj novac koji nedostaje, a fali ga mnogo, naravno nije baš nikakvo opravdanje za to što, recimo, i dalje ne postoji jedinstveni informacioni sistem, već pacijenti moraju da upute od lekara opšte prakse vuku u jednu bolnicu, pa ako ih tamo ne prime da idu opet kod svog lekara po uput za drugu bolnicu, pa da odande opet svom lekaru nose dijagnoze da bi dobili recept i s njim otišli u apoteku i tome slično. Niti je novac opravdanje što domovi zdravlja ne zakazuju preglede telefonom, već bolesnici moraju da potežu do šaltera samo da bi dobili termin. Novac nije opravdanje ni što kad dobiju taj termin, vide da je u isto vreme zakazano još 20 pacijenata kod istog lekara, umesto da se pregledi zakazuju u intervalima od recimo pet ili deset minuta po pacijentu.

Ali ima i gde novac jeste opravdanje. Sa određenom količinom novca može se kupiti samo određena količina lekova, platiti određeni broj lekara i kupiti određena količina opreme. A sa 120 evra godišnje po glavi stanovnika, koliko Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) ima na raspolaganju za lečenje nacije (kada se odbiju plate medicinskih radnika), jasno je da se ne može kupiti mnogo toga.

Ova dva faktora, nesposobnost medicinske administracije da razumnijom organizacijom poboljša efikasnost svog rada i smanji potpuno bespotrebne muke bolesnika, uparena sa hroničnim nedostatkom finansija, verovatno su uzrok poslednjeg mesta koje je pripalo Srbiji na lestvici koja meri kvalitet zdravstvenih sistema Evrope.

Ministarstvo zdravlja se odmah usprotivilo takvom rangiranju naše zemlje koje je nedavno sprovela holandska organizacija Helt paurhaus, ali to kako se mi merimo sa drugima pacijentima zapravo i nije važno. Situacija na terenu jeste. A ona je takva da se danas na kardiovaskularne operacije čeka i po nekoliko godina.

Prošle godine, prema podacima Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, u Srbiji je bilo 4.000 pacijenata koji su čekali na operaciju srca. Ove godine, na istu operaciju čeka njih 1.000. Iako bi se iz tih brojki dalo zaključiti da je 3.000 pacijenata rešilo svoj zdravstveni problem u prošloj godini, to nije slučaj, već su, kako kažu u RFZO, „liste sređene“, tako da se došlo do četiri puta manjeg broja pacijenata koji čekaju na lečenje. Ovo ukazuje ili na to da je Batut vodio kriminalno lošu evidenciju ili da je RFZO bio vrlo kreativan pri određivanju kriterijuma za liste čekanja.

„Tih 1.000 ljudi je optimalan broj pacijenata za naš zdravstveni sistem i sada se na kardiološke operacije čeka maksimalno tri do četiri meseca“, uveravali su nas u RFZO, dodajući da se samo na Institutu „Dedinje“ čeka „godinu do dve“, a na ostalim institucijama, Kliničkom centru Srbije, Institutu u Sremskoj Kamenici i Kliničkom centru Niš, najviše po par meseci.

U pokušaju da ove tvrdnje proverimo u praksi pozvali smo prve dve ustanove raspitujući se za najskoriji termin kada možemo da uradimo, relativno standardnu, operaciju mitralnog zaliska. Na Institutu „Dedinje“ rečenih „godinu do dve“ pretvorilo se u „dve do tri godine“, dok su nam u Kliničkom centru Srbije ponudili operaciju „sredinom 2013. godine“. Podatke za Kamenicu nismo dobili jer nas je operater uputio da u ponedeljak (danas) pozovemo službu zakazivanja u određeno vreme, dok se na odgovarajuće brojeve u Kliničkom centru Niš niko nije javljao.

Ali, kako to često biva u Srbiji, i ovde se nova statistika da dovesti u vezu sa interesima koji imaju drugačije pobude od želje za javnim zdravljem.

Pre dve godine (dok još nije pronađena cifra od samo 1.000 pacijenata na čekanju) RFZO je na osnovu procene instituta Batut o opravdanosti i Ministarstva zdravlja o ispunjenosti uslova, zaključio ugovor sa privatnim kliničko-bolničkim centrom „Beogradski“ o tome da se pacijenti koji čekaju operacije na srcu, a za koje nema mesta u državnom sistemu, upute tamo na lečenje. Za šest meseci, u „Beogradskom“ je operisano 250 pacijenata i ta bolnica je od RFZO za taj posao primila 3.000.000 evra. U isto vreme, država je imala sličan ugovor i sa turskim lancem bolnica „Acibadem“.

Kada je „Beogradskom“ istekao ugovor sa RFZO i trebalo da se potpiše novi, početkom 2011, prema tvrdnjama suvlasnika te bolnice Dragana Pavlovića, direktor RFZO Aleksandar Vuksanović dogovara sa „Acibademom“ da se tom lancu proda „Beogradski“ za 2.000.000 evra, što Pavloviću prenosi Vladimir Ignjatović, pomoćnik direktora RFZO, pod pretnjom da će, ako ne pristane da proda bolnicu pod tim uslovima, izgubiti ugovor sa RFZO i biti potpuno uništen.

Da li je tako zaista i bilo i da li je Pavlović posle toga Ignjatovića izbacio iz svoje kuće, utvrdiće sud, pošto su vlasnici „Beogradskog“ podneli krivičnu prijavu protiv oba rukovodioca RFZO, tek ostaje činjenica da posle toga Beogradskom stvarno nije produžen ugovor i da je firma sad pod stečajem.

U RFZO slučaj objašnjavaju ovako: Istina je da su i Batut i Ministarstvo zdravlja u spornom periodu dali svoje saglasnosti da se sa „Beogradskim“ potpiše novi ugovor, ali mu je onda inspekcija zabranila rad, jer nisu ispunjavali određene tehničke uslove. U međuvremenu, dok su oni uspeli da te uslove ispune, RFZO je skresao listu sa 4.000 na 1.000 bolesnika i time je prestala potreba da se „Beogradski“ uopšte angažuje.

Fond je onda raspisao tender za ove hirurške usluge, za slučaj da se kasnije pojavi potreba da se angažuje privatna bolnica, ali se na njega „Beogradski“ nije javio i tako je ostao bez posla. Pavlović kaže da nije hteo da učestvuje na tenderu „na kojem bi se takmičio sa samim sobom“ jer je „Beogradski“ jedina privatna bolnica koja može da obavlja kardiohirurške operacije u Srbiji, a i tender je imao teško razumljiv uslov da pobednik ne sme da zapošljava nove kadrove, što Pavlović takođe tumači kao nameru da se njegova firma diskvalifikuje i ako se prijavi, jer je on u tom momentu morao da zaposli još ljudi.

Na kraju je tender propao, jer se na njega niko nije javio.

Po pitanju „Acibadema“ u Fondu kažu: „Sa njima i dalje imamo ugovor za slučaj da dođe do prebukiranosti.“

Iz svega ovoga čini se jasnim da je, ma koliko bila izlizana, fraza da je srpsko zdravstvo bolesno, sasvim na mestu. Smeša administrativne nesposobnosti ili nezainteresovanosti, korupcije i nedostatka novca dovela je do toga da je danas u Srbiji „stopa opšteg mortaliteta 14,2 promila, što je na nivou afričkih zemalja“, kako je nedavno obelodanio dr Draško Karađinović iz udruženja „Doktori protiv korupcije“. U statistici smrtnosti, kardiovaskularne bolesti čine 55 procenata, a maligne 20. U takvoj situaciji, da li je zaista moguće da Srbiji nisu potrebni dodatni zdravstveni kapaciteti, bilo državni ili privatni?

RFZO godišnje raspolaže sa 205 milijardi dinara iz kojih se finansira lečenje svakog od nas. Od tog novca polovina, odnosno više od 90 miliona evra, odlazi samo na plate 104.500 medicinskih radnika.

„To ostavlja samo 120 evra godišnje za lečenje po glavi stanovnika. To je jedna polovina, ako ne i jedna trećina novca kojim raspolažu Hrvatska ili Slovenija“, kažu u RFZO.

Privatna dijaliza, ilustracije radi, košta 110 evra po pacijentu.

Najpovoljnije u Švajcarskoj

RFZO ima ugovore i sa nekim drugim medicinskim ustanovama, pa tako u slučaju da svi državni kapaciteti budu prebukirani, i dalje postoji mogućnost slanja pacijenata na dijalizu kod privatnika. Istovremeno, dok se sada svi kardiološki bolesnici operišu u Srbiji, najteži slučajevi se ipak šalju u Ženevu. Prema postignutom dogovoru, RFZO tada plaća samo 5.000 evra po pacijentu, dok 95 odsto troškova, odnosno 45.000 evra podmiruje Švajcarska.