Koncesionari tragaju za zlatnom žicom na Crnom vrhu

Iako je novi zakon o koncesijama usvojen još 2003. godine, značajnije investicije po tom osnovu, slabo su pristizale. Osim koncesije za izgradnju auto-puta Horgoš-Požega, koja je ovih dana u žiži javnosti, pre nešto više od godinu dana date su i četiri koncesije za geološka istraživanja rudnog blaga. Reč je o tri dozvole koje je za istraživanje rude bakra, zlata i drugih metala na rudnom polju Crni vrh, dobila multinacionalna kompanija Dandi, i o koncesiji za istraživanje borne rude u Jadarskom regionu, koju je dobila kompanija Rio tinto.
– Prema ugovoru koji je sklopljen sa Dandijem, ta kompanija je u obavezi da u naredne tri godine (uz mogućnost produženja ugovora za još dve godine) u budžet Srbije uplaćuje godišnje 100 evra po kvadratnom kilometru istraženog prostora. Reč o tri lokacije površine 157 kvadratnih kilometara, a vrednost investicija koje se odnose na geološka istraživanja procenjuju se na oko sto miliona dolara, dok će za otvaranje rudnika biti potrebno nekoliko stotina miliona dolara. Za Rio Tinto, kome je istraživački period ograničen na pet godina, nadoknada iznosi hiljadu evra po kvadratnom kilometru, a ispitivanja se vrše na 15 kvadratnih kilometara. Kada se završi period istraživanja, obe kompanije će, ukoliko se utvrdi da rude ima, moći u narednih 25 godina da vrše njenu eksploataciju a državi će uplaćivati jedan odsto od ukupnog godišnjeg prihoda. Država je spremna da i druga prirodna bogatstva koristi kroz koncesije, i za sada je izvesno da će se na taj način izgraditi deponija u Vinči. I razvoj banjskih centara bio bi mnogo brži kroz ovaj model, a to je i po svojoj suštini koncesioni posao, jer svaka komercijalna gradnja na takvim lokacijama zasniva se na korišćenju prirodnog bogatstva – kaže za Danas Velimir Gavrilović, pomoćnik ministra ekonomije u sektoru za strana ulaganja i koncesije.

Hronologija koncesionih poslova

Prva koncesija u Srbiji dodeljena je sredinom 19. veka izvesnom francuskom kapetanu Manjanu. On je zatražio pravo plovidbe Dunavom i Savom, a uz to je dobio i koncesiju za rudnik u Majdanpeku. Njegovo upravljanje rudnikom, međutim, bilo je tako katastrofalno, da je posle nekoliko godina proteran iz Srbije. Generalna unija iz Pariza, koja je, navodno, dobro „podmazala“ vlast i opoziciju, dobila je koncesiju na 25 godina za izgradnju pruge od Beograda do Niša. Radovi su okončani 1884. godine, ali je posle samo pet godina rabljenja, država odlučila da otkupi objekte i osnuje državnu železnicu. I prvi telefoni u Srbiji zazvonili su zahvaljujući koncesiji odobrenoj Pantelejmonu Mihajloviću, ali je zbog slabog interesovanja taj posao posle šest godina propao. Jedina uspešna koncesija data je Đorđu Vajfertu, koji je 1897. godine počeo istraživanje rude u selu Bor. Inženjer Franjo Šistek pronašao je 1902. godine bakarnu žicu, a Vajfert je dobio pravo eksploatacije na 50 godina. Do Drugog svetskog rata, u taj posao kao partneri su se uključivali Francuzi i Nemci i izgrađen je jedan od najvećih rudnika bakra u Evropi – RTB Bor.

On ističe i da je tenderska procedura teško primenljiva za sve oblasti u kojima se mogu sklapati takve vrste poslova, pa bi Zakon trebalo prilagoditi raznovrsnim oblicima koncesija. Takođe, lokalne samouprave treba više da se uključe, posebno kada se koncesije dodeljuju za komunalne objekte ili usluge, ali da bi se to realizovalo potrebno je izvršiti izmene i u drugim zakonima, kaže Gavrilović.

Skroman priliv od nadoknada

– Do sredine avgusta, po osnovu nadoknada za korišćenje mineralnih sirovina u republički budžet uplaćeno je 241,3 miliona dinara ili oko tri miliona evra. Međutim, stepen naplate je izuzetno nizak i kreće se oko 44 odsto, zbog čega će se već narednog meseca, u saradnji sa Poreskom upravom, pokrenuti mehanizam prinudne naplate. Treba napomenuti i da polovina tih sredstava ostaje u republičkoj kasi, dok se drugi deo uplaćuje opštinama na čijoj teritoriji preduzeće vrši eksploataciju – kažu za Danas u Ministarstvu energetike, i podsećaju da je od 154 preduzeća koja imaju tu obavezu, većina privatizovanih.

U državni budžet još ne pristižu sredstva od koncesija datih za eksploataciju rudnog blaga. Kompanije koje su po osnovu privatizacije postale vlasnici eksploatacionih prava, plaćaju nadoknadu za korišćenje mineralnih sirovina. Prema pravilniku koji je usvojen prošle godine, nadoknada za eksploataciju uglja, soli i zemne vode (gde spadaju mineralne i termalne vode) iznosi jedan odsto od ostvarenog prihoda, za radioaktivne sirovine nadoknada je dva odsto od prihoda, za ugljovodonike (gde spadaju nafta i gas) nadoknada iznosi tri odsto od prihoda a isti procenat, samo u odnosu na prihod topionice, plaćaju kompanije koje eksploatišu metalne sirovine.
Osim već pomenutih pet koncesija koje su odobrene nakon donošenja novog zakona, po zakonu iz 1990. godine data je i koncesija za izgradnju Pavlovića ćuprije ali, prema rečima Milana R. Kovačevića, konsultanta za strana ulaganja, taj ugovor nije uobičajeni model, jer je predviđeno da koncesionar državi uplati određeni procenat od vrednosti investicije, dok očekivana dobit koju će ostvariti ubiranjem mostarine, nije uzeta u obzir.
– Od 2000. godine propalo je više pokušaja da se strane investicije privuku kroz koncesije. Tako, recimo, nije realizovana izgradnja auto-puta Beograd-Novi Sad, kao ni deonice na koridoru 10, od Niša do Leskovca. Nisu iskorišćene ni mogućnosti da se koncesije daju za izgradnju elektrana, dok je recimo u Bosni i Hercegovini, već nekoliko energetskih objekata tako izgrađeno. Postoji mogućnost i da se kroz takve poslove izgrade tuneli, mostovi, a u nekim zemljama čak je i naplata poreza koncesioni posao. Očigledno je da sadašnji Zakon o koncesijama nije dovoljno stimulitivan, a procedura podrazumeva da se najpre javi zainteresovana kompanija, potom vlada donosi akt o koncesiji i tek nakon toga se raspisuje tender. Zanimljivo je da se u važećem zakonu nalazi član kojim je predviđeno da se ugovor o koncesiji automatski raskida u slučaju da se pravosnažnom presudom utvrdi da je neko od učesnika u postupku učinio krivično delo – kaže naš sagovornik.
Milan Parivodić, bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, podseća da je važeći zakon o koncesijama prilagođen centralizovanoj državi, a već sada je jasno da će naredno zakonodavstvo prihvatiti tri nivoa vlasništva – državno, pokrajinsko i opštinsko. „U ovom trenutku praocedura je primerena velikim koncesionim poslovima, ali kada je reč o manjim projektima lokalnog značaja, potpuno je nefunkcionalna“, tvrdi Parivodić.