„Kratkovidost“ glasača i političara

„Ukoliko vam zvučim nedovoljno jasno, mora biti da niste razumeli ono što sam rekao“, izjavio je Alan Grinspen obraćajući se političkim vođama u Kongresu SAD. Bila je to 1987. godina kada je i novoizabrani predsedavajući Federalnih rezervi obrazlagao „kako je, u relativno kratkom periodu otkad je postao bankar centralne banke, naučio da nerazgovetno mumla“.
Grinspen je snažno verovao, praktično, ali ne i u teoriji jer ko bi razumeo njegovu teoriju, da bi bankari centralnih banaka trebalo da govore nedokučivo i uvijeno. U poređenju s njegovim govorom, Oraklov savet u Delfima kralju Lidije, „ukoliko napadneš Persiju, razorićeš veliko carstvo“ kristalno je jasan. Jedan od „grinspenizama“ gasi: političari, i glasači ili i jedni i drugi su po definiciji kratkovidi. Oni uvek vide i žele da se domognu koristi od niskih kamata, a odmah zatim traže veću produktivnost, veću zaposlenost, više plate i veći profit na kratke staze. Ali oni ili ne vide ili su cinično ravnodušni na probleme stagflacije koji neizbežno potom slede. Posao centralne banke, jeste, tvrdio je Grinspenov prethodnik Viliam MEKČESNI Martin, da „skloni činiju s niskim kamatama pre nego što žurka počne“. Ali, ljudi iz Federalnih rezervi nisu mogli da kažu da je to ono što je činio rečeno jasnim jazikom, budući da bi, da su njegovi glasači i političari razumeli bankare centralne banke, nastojali da ih primoraju na destruktivnu inflatornu politiku koja bi dugoročno gledano za sve bila loša. Zbog korišćenja zamršenih i uvijenih idioma, jedino su autsajderi (novinari, političari i naučnici) koji su mogli da razumeju šta poručuju iz centralne banke pažljivo proučavali tematiku i jezik koji je korišćen. To bi, za uzvrat, sve njih vodilo (uz retke izuzetke kritičara kao što je Vilijam Grejder) ka razumevanju i odobravanju stava da je „grinspenistički“ govor od ključnog značaja za bankare centralne banke koji žele da obezbede stabilnost cena.
Danas se, međutim, svi slažu da se taj argument više ne može primeniti, ukoliko je ikada i važio. Današnji glasači i političari, čini se, boje se inflacije i voljni su da prihvate povremene ekonomske recesije i stopu nezaposlenosti veću od uobičajene kao neželjenu, ali neizbežnu posledicu neophodnih mera za dugoročnu stabilnost cena. Debate o monetarnoj politici tako mogu biti produktivne i plodonosne čak i ukoliko nisu više ograničena samo na one koji su naučili „grinspenizam“. Tako su, recimo, širom severnoatlantskog središta svetske ekonomije, centralne banke podržale inicijativu o „transparentnosti“ kako bi ciljeve, procedure, politike i predviđanja svojih organizacija učinile što prepoznatljivijim. Oni se oslanjaju na osnovna ekonomska uverenja da je uvek bolje imati više, nego manje informacija, da pojedinci mogu dobro prosuditi šta im je neophodno da znaju i da su u stanju da procene i stave u kontekst svoja znanja.
Ali nedavno – sumnje bankara centralne banke u vezi sa transparentnošću su porasle. Što više bankari centralnih banki govore i što više nastoje da svoj jezik učine razumljivijim, čini se da tržište reaguje na neadekvatan način na izjave koje uopšte i nisu novost. Previše informacija može voditi ne boljem znanju, već većoj konfuziji.
Ekonomisti se intenzivno trude da zaključe zašto se čini da postoji mnogo zastoja u komunikaciji. Zašto je mnogo ljudi na finansijskim tržištima uvereno da je poslednja izjava objavljena nakon sastanka Federalnih rezervi u martu zvučala kao da će uskoro porasti kamate, pre nego kao jednostavno obznanjivanje (kao što je eksplicitno navedeno) da je sada moguće ono što se činilo prilično neverovatnim? Zašto su ljudi s kablovskih televizija tako usrdno tvrdili da će centralna banka uskoro promeniti svoj pogled na skoru budućnost? Zašto učesnici na finansijskim tržištima trguju u skladus sa savetima lica s kablovskih TV stanica, kada tek malo od brojnih pokazatelja ukazuje na to da je korist niža od troškova transkacije posledica prečeste trgovine?
Nemamo odgovore na ta pitanja. Stoga, zaista ne znamo da li bi trebalo poručiti bankarima centralne banke da se vrate „grinspenizmu“.