Pa nigde se toliko ne govori o ravnomernom regionalnom razvoju, a razlika između Beograda i juga veća je nego 1945. godine. Svi problemi koje je Srbija nastojala da reši kroz državu sada su teži nego što su bili – kaže u razgovoru za Danas Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

On objašnjava da države, posebno male nacije, ukoliko nemaju neko značajno prirodno bogatstvo, poput nafte na primer, na čemu bi mogle da grade rast, njihov osnovni resurs je država, a mi smo tu najtanji. Imate državu koja se neprekidno širi, preuzima sve više obaveza, a sve manje uspeva da reši ona pitanja koja je sama postavila, kaže Zec i dodaje da je to globalni problem: početkom prošlog veka države su preraspoređivale kroz budžet od tri do sedam odsto BDP-a, a danas retko koja manje od 40 odsto, a problemi su sve veći i veći.

I kod sada najavljenih mera je vidljivo da nema ni pokušaja da se napravi mala, efikasna i prosvećena država, sa uskim krugom nadležnosti koje će sprovoditi krajnje rigorozno, da nema ni naznaka reforme. Ne, ovde se ide na linearno smanjenje ili povećanje nadležnosti, zavisno od snage socijalne ili lobističke grupe koja to gura. Ali, nema strukturnih promena, da se kaže: ovo brišem zauvek, a ovo ću podržati. I ni u jednoj delatnosti nemate politiku iz koje se zna šta hoćete. Imate, na primer stalno stav „smanjićemo plate“, a one sve veće i veće.

„Imate sumanutu situaciju da ne znate broj zaposlenih u državi, niti njihove nadležnosti. Država kao razvojni resurs ovde je potpuno invalidna i ona proizvodi rezultate suprotne od nameravanih – objašnjava on.

Profesor Zec ukazuje da ovde nije postavljeno kapitalno pitanje – da se restrukturira sama srpska država u njenoj bazičnoj funkciji, njenom političkom iskazu, predstavničkim telima, regulativi koju donosi – u svim domenima. U središtu geostrateških tumbanja, ovde ne postoji vizija kako iz toga izaći, ne postoji nikakva strategija osim one da se ništa ne menja i to je vidljivo u svakom segmentu.

– Šta je sada uradio ministar finansija Lazar Krstić? Uzeo je da oporezuje one koji imaju više od 60.000 dinara. U to spada neka srpska elita, tu su profesori, lekari, stručnjaci. Nije oporezovao bogataše, kao Fransoa Oland. Nije uzeo da podigne porez na dobit korporacija i da zabrani of-šor zone, ili još šire, porez na imovinu. Ne, samo je dirao u neku elitu, intelektualce koji regularno primaju platu. A nije se setio da razmisli kako u besmislenim upravnim odborima ima, tvrde, 20.000 ljudi. A šta će, na primer, u PIO fondu 20-30 ljudi u Upravnom odboru, kada tu nema nikakve politike, to je samo protočni bojler, koliko stigne toliko se prosledi? Nije se setio da ukine ni svoje tri plate. Nije zaorao nijednu važnu stvar, išao je linearno, ali nije čak ni kod onih koji imaju više plata obuhvatio sva primanja pa da se tako oporezuje. Zašto se nije razmislilo o progresivnom oporezivanju, da se svi prihodi saberu i onda oporezuju? Nije se setio ni da se na dobit od milion evra plaća porez od 15 odsto, a primanja od 60.000 dinara oporezovao je sa 20 odsto. Ne kažem da čak i to ne treba, ali čitav pristup pokazuje da je to jedna nedomišljena stvar. I da se nije htelo ništa suštinski uraditi – kaže profesor.

Prema njegovim rečima, u takvoj državi zabluda je zahtev poslodavaca da se smanje opterećenja na rad, iako je tačno da postoji unutrašnja logika za takvo rasterećenje. Ali, uslov je da imate državu koja je u stanju da naplati porez. A ovde „niko neće da plaća ni 60 ni šest odsto – neće ništa“. Pritom je i amnestiran, „onaj ko plaća ispadne na kraju budala“. Zato je potrebno da se prvo vrati na bazične stvari, da se prvo sve naplati, a potom da se kreiraju mere. Ali, to je državno pitanje koje, između ostalog, govori i o zemlji iz koje najmoćniji ljudi, 90 odsto njih, nose novac u inostranstvo i tamo plaćaju poreze. Kupe preduzeće, devastiraju ga, izvuku novac i preprodaju. U osnovi te „hajdučke logike“ je nepoverenje prema državi, ne zna se šta će raditi sledeća vlast.

– Očekuje se da dođe neko iz Koreje, da investira i da plati porez ovde. Tako se odluči da se u budžet stave podsticaji, pa se ministri razlete i hvataju investitore po svetu, od atomskih elektrana do fabrike čarapa i motanja žice. Nude jeftin rad u zemlji gde stanovništvo stari i gde nema one patološke radne discipline kakvu ima Kinez. Nema potrebne mase ni dovoljnog prirasta, a potroši se veliki novac. Čak i ovako visoke stope poreza i doprinosa na rad, nedovoljne su za ovaj nivo socijalnog rashoda. Na 16.000 dinara plate, i da su doprinosi 100 odsto, to je 16.000 dinara. A na 100.000 evra i šest odsto je dovoljno. Ne može se ovakva državi finansirati ako prodaje samo goli rad. Mali narod, narod koji stari, jedino se može vratiti znanju. A mi smo baš temeljno razvalili znanje. Oni koji se ovde slučajno rode i završe matematičku gimnaziju završe u Engleskoj, a nama ostaju oni koji su doktorirali na Univerzitetu Donje Nedođije ili nekim selima po Bosni i Hrvatskoj – ističe Zec i dodaje da je na svakom pitanju vidljivo koliko nam nedostaje „ugaoni kamen“, jedan jednostavan, funkcionalan, prosvećen, nekorumpirani državni aparat koji se možda može napraviti, ali se mora krenuti od škole, da dete kad pođe zna da treba da uči, da građanin zna da dug mora platiti, da se shvatiti da je država saveznik.

On ukazuje i da borba protiv korupcije, koja je sada u fokusu dela Vlade, može da pomogne, ali da je i ona samo pojavni oblik ukoliko nedostaje državnička vizija o tome kakvo uređeno društvo nam je potrebno. „Globalna je zabluda da se parcijalno mogu rešiti problemi“, ističe i dodaje da su u evropsku ili američku istoriju ušli upravo oni državnici koji su znali da naprave taj iskorak i vrate se na bazična pitanja.

Prema oceni profesora Zeca, u Srbiji nema naznaka da bi se takav pomak mogao dogoditi. Na to ukazuje i budžet, koji je izraz filozofije društva i pre čijeg donošenja je trebalo postaviti bar neka strategijska pitanja. Ali, i tu su pokušaji samo da se „ispegla“ ponešto, pri čemu se opet ne vidi celina. Takav se trend nastavlja, navodi on, i menja se, na primer, zakon o privatizaciji, za koji kažu da je bio koruptivan. Sada se pravi novi koji podrazumeva kontrolu u deset tačaka. Ali, ako nemamo državu, nema ko kontrolisati – bez savršene, beskrajno precizne administracije neće moći da se reši problem poveravanja upravljanja, koji inače može da funkcioniše, ili da se odrede zajednička ulaganja, jer neko mora da kaže „zašto se stari šporet ne može smatrati investicijom“.

– Da je komunistička privreda bila efikasna, ne bi propala. Tačno je da su neka preduzeća bila dobra, i u takvima su u privatizaciji i radnici dobro prošli. Pivare, na primer, i još neka. Ali, vi ste kroz taj proces dobili desetak globalnih kompanija koje su kupile tržište, pivarsko, cementa, duvana, deterdženta – i to je to. Domaća elita, koja je kupovala preduzeća, insistirala je na posebnim uslovima. Tvrdili su da ne mogu sve strance dovoditi, tražili da se firme njima daju na kredit. Tada sam govorio: Ljudi, to će izazvati strahovite probleme. Ako jednu stvar prodajete po različitim uslovima, to će izazvati probleme sa korupcijom. U čemu je bila stvar? Ako kupuje stranac, mora sve i odjednom da plati. Domaći kupac može na šest rata, to je bio unificirani zahtev preduzetničke klase. Oni plate prvu, devastiraju preduzeće i pokušavaju ga preprodati drugim. Ali, ovde se ni o kakvoj prodaji biznisa nije radilo, ovde je kupovano tržište od velikih korporacija, eventualno nekretnine, a njihova tragedija je što nisu to preprodali i sada su svi u problemu – objašnjava Zec.

On kaže da u našoj tranziciji postoji ogroman broj analitičara, ali nijedan sintetičar. Kao kad u medicini „jedan lekar leči prst, drugi bubreg, treći zube, a niko ne gleda celinu organizma i na kraju strada jetra“. Upravo se to dogodilo i u našoj tranziciji. Sintetičko mišljenje se više ni u školi ne uči, imate obrazovanje u kome je svaki drugi menadžer ili broker. „Mi školujemo ljude za upravnike samoposluga, prodavce tuđe robe, to je sada najpopularnije ovde, a ne da kreiraju novi proizvod, a trebalo bi da se ugledamo na velike ekonomije koje nisu izgrađene na prirodnim resursima, poput Amerike. Tamo je izgrađen sistem za privlačenje ljudi koji znaju i hoće da rade“, kaže Zec. Tamo se preduzetnik možda obogatio od šverca duvana, ali je potom uložio u Harvard, u kliniku Mejo, u znanje i inovacije iz kojih su nastale moćne industrije.

– Inovacije naših preduzetnika su da ne plate porez, da uzmu kredit i ne vrate ga. Da novac koji tako zarade iznesu vani. Govorio sam im da finansiraju svake godine kako bi se 100 najboljih pravnika zaposlilo u srpske sudove, 400 najboljih sa Medicinskog fakulteta u Klinički centar, jer ako im zatreba, imaće ovde stručnjake na koje se mogu osloniti. Ne, oni su postavljali svoje sudije, računali da će se lečiti u inostranstvu, a koliko se ulagalo u zdravstvo, govori da će i ministar otići u Ženevu ako treba da operiše mladež. Sada je stigao račun za neke, a biće ih još. Dopali zatvora, ali im ne sude „njihove“ sudije, već ini koje su postavili ovi novi, a u zatvorskoj bolnici su dopali lekara koji je diplomu kupio na Univerzitetu u Donjoj Nedođiji – govori Zec i zaključuje da zemlji koja je posle 40 godina izgubila ideološku potporu, koja nema ratnog plena, ne širi teritoriju, ni broj stanovnika, jedini resurs koji preostaje jeste sistem i ekonomija znanja.

Potrošeno

Kada se 1963. Tito suočio sa time da u zemlji u kojoj je proklamovano pravo na rad nije u stanju da zaposli ljude, on je svima podelio pasoše i izvezao je radnike. Napravio je genijalan manevar – ljudi nisu štrajkovali na pruzi Brčko-Banovići, nego su radili u Dortmundu. A otuda su slali pare, pravili kuće koje im sad nisu potrebne, a investicioni ciklus je bio zaokružen. Ali, sadašnja emigracija ne živi u baraci u Dortmundu i ne pravi kuću u Požarevcu. Sada vladajući sloj izvozi svoju inteligenciju, odlazi srednja klasa i njihova deca. Odlaze u San Francisko i čekaju da prodaju stan u Beogradu i da kupe tamo. Sada je obrt mnogo opasniji, ta dijaspora se više neće vratiti niti će slati novac. Nema kome.

Generali

– Država je proizvod koji se stvara nekoliko hiljada godina, o tome su napisane mnoge knjige, od Platona i Aristotela do danas. Za stvaranje države jeste potrebno znanje, ali nigde je nisu stvorili eksperti, već oni političari sa vizijom, idejom koja je iskorak. A nama takva vrsta elite nedostaje, jer ju je komunizam zatro kao i potrebu ljudi da se razvijaju. Zato ovde svako može biti sve, zato ne postoji nikakav red, da znaš kada iz tačke A kreneš šta je potrebno da stigneš u tačku B. Šta god da uradiš, desiće se nešto drugo. Ovde nema algoritma, nema tradicije, pravila, procedure. Možeš da izgubiš rat, a da postaneš general.

Kako se u Srbiji pravi kuća

Kako se pravi kuća u Srbiji? Počne se tako što niko neće da plati projekat. Pa crta gazda, žena, strina, ujna, baba. Onda se postavlja temelj tako što se zakolje prase, kupe tri gajbe piva i kopa ručno dok se svi ne napiju. Tako se tera sve do pločica, onda se kupuju italijanske od 100 evra, plati se i majstor. I svaka je kuća u Srbiji pukla posle tri godine. E tako mi pravimo i državu.

Građevinari

Ovde ne možeš imati ekspanziju građevinarstva ako stanovništvo izumire, ali se ipak nađe neko pa odluči da treba graditi stanove u Beogradu i to još da država subvencioniše, kako bi neko iz Pirota mogao da dođe u vladu i da dobije stan. A 800.000 kuća je višak. A on hoće da gradi stanove. Jedno je London, jer svaki Rus beži u London, a u Beograd više ne dolaze ni iz Republike Srpske, idu u Beč, u Rim.

Apsurd

U zemlji u kojoj sve propada, apresira se domaća valuta i još tvrdi da je to velika stvar. Pa jedna Švajcarska ne da da ode franak u nebo, ni Kina da ode juan, a mi radimo obrnuto. O čemu pričamo? Ovde svaka grupa ima svoj pojedinačni cilj i ona ga maksimizira, ali kada se skupe, vidi se da fale sintetički ciljevi. 2

Cene

Ljudi misle da će se ulaskom u Evropu izjednačiti plate. Ne, cene će se izjednačiti. To su svi koji čitaju knjige znali. Znate li šta su Nemci odgovorili kada su Englezi krajem 19. veka tražili slobodno tržište? Rekli su ne, dok mi ne budemo najjači. Slobodno tržište samo će omogućiti da bogati postanu još bogatiji, a siromašni siromašniji, i socijalne razlike samo se povećavaju.