Mada ima nekih pomaka u tom pravcu, proći će nekoliko decenija pre nego što se situacija izmeni. U međuvremenu, države blagostanja na Zapadu ostaće finansijski krhke, ekonomski nestabilne i suočavaće se sa političkim potresima. Starenje stanovništva je društveni i ekonomski ekvivalent klimatskim promenama. To je problem za koji svi znamo da mora da bude rešavan, ali dominira stav da treba prepustiti budućim generacijama da ga prevaziđu. Poriv da se stvari odlažu je razumljiv, imajući u vidu trenutne ekonomske i političke teškoće, ali kada je reč o državnim penzijama ceh oduglovačenja je visok, čak i veći nego u slučaju globalnog zagrevanja. Pre četiri decenije prosečna granica za odlazak u penziju za francuske radnike muškog pola iznosila je 67 godina, što se maltene podudaralo sa životnim vekom u to doba. S druge strane, sada je granica za odlazak u penziju u Francuskoj 65 godina, mada se, zapravo, mnogi penzionišu i kada napune 60, iako je životni vek za muškarce gotovo 83 godine. Stoga, ne čudi što Francuska izdvaja gotovo 14 odsto bruto domaćeg proizvoda godišnje na državne penzije, a u Italiji su troškovi ranog penzionisanja još veći – na penzije se potroši oko 16 odsto BDP-a. Uopšteno govoreći, 13 zemalja članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj – uključujući Japan, Nemačku, Poljsku i Grčku, godišnje izdvajaju 10 odsto BDP-a na penzije, tako što uzimaju novac od poreskih obveznika koji su u radnom odnosu.

Kada je 1889. godine nemački kancelar Oto fon Bizmark osmislio prvu shemu obaveznog izdvajanja za penzije on je odredio 70. godinu života kao granicu za povlačenje s posla. U to vreme se predviđalo da će mali broj ljudi živeti dovoljno dugo da bi uživali u blagodetima penzije. Sada se, međutim, očekuje da će Italijani, koji u proseku odlaze u penziju kada napune 61, ili 62 godine, nekoliko decenija primati penziju, ili će čak, u nekim slučajevima, biti penzioneri onoliko dugo koliko su proveli na poslu. Imajući u vidu podatak da petinu stanovništva razvijenih zemalja sveta čine ljudi stariji od 65 godina, kao i procene da će taj udeo biti uvećan na jednu trećinu, troškovi za penzije umnogome će prevazilaziti druge javne izdatke. Istovremeno, očekuje se da će biti sve teže „zauzdati“ javni dug ukoliko se ne dogodi čudotvorni oporavak ekonomskog rasta.

Pitanje penzija seže dalje od načina na koji se odnosima prema starima. Naime, poreski prihodi koji se usmeravaju na penzionere mogu da budu uloženi u infrastrukturu, obrazovanje, naučna istraživanja, odbranu i druge značajne segmente. Mada penzioneri troše novac koji dobijaju, što znači da nije protraćen, bilo bi bolje kada bi ta sredstva bila upotrebljena za podsticanje ekonomskog rasta. Razvijene države postepeno povećavaju granicu za odlazak u penziju, ali sindikati i udruženja penzionera snažno se protive tome. Tako je, recimo, pre dve godine vladajuća koalicija u Nemačkoj podlegla pritisku sindikata i snizila granicu za penzionisanje pojedinih radnika, uprkos činjenici da neretko drži pridike drugim državama evrozone. Pored lobiranja, aktuelni sistem se održava zahvaljujući mitu, odnosno uverenju da zadržavanje starijih ljudi na radnom mestu podstiče nezaposlenost. U stvarnosti, što više ljudi radi, troši i plaća poreze, to je ekonomski rast veći. Dakle, kasnije penzionisanje ne znači „krađu radnih mesta“. U avgustu sam bio moderator na Svetskom demografskom forumu u Švajcarskoj, čiji su učesnici došli do jasnog zaključka – iako imamo sve više podataka o budućim trendovima, ne činimo dovoljno da bismo odgovorili na izazove.

Autor je nekadašnji glavni i odgovorni urednik magazina Ekonomist