Nedomaćinsko gazdovanje plodnim oranicama

Beograd- Primenu, pre nekoliko meseci usvojenog Zakona o poljoprivrednom zemljištu obeležili su brojni problemi, kontroverze, pa čak i sukobi na njivama datim u zakup. Stoga je sve više onih koji misle da pojedina rešenja u ovom za agrar značajnom propisu valja dograditi, naročito ona koja se odnose na zakup državnog zemljišta. Ovakav stav preovladao je i na naučnom skupu održanom nedavno na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, posvećenom „gorućim“ pitanjima zemljišne politike u Srbiji i s tim u vezi ulogom velikih agrobiznis sistema.

Koncesija i za obradivo zemljište

– Kako možemo konkurisati zemljama EU ako samo 22.625 gazdinstava, (2,9 odsto), raspolaže sa 10 ili više hektara zemljišta. Šta bi trebalo da bude prioritet agrarne politike Srbije: rasparčavanje već uređenih 200.000 hektara državnih zemljišnih kompleksa koji predstavljaju konkurentsku prednost agroprivrede Srbije ili privođenje kulturi najmanje 200.000 hektara neobrađenog zemljišta u Srbiji. Možda odgovore na ova pitanja treba potražiti u koncesijama. Ako može koncesija za poluizgrađeni put Beograd – Subotica, zašto ne bi moglo i za zemljišne komplekse – smatra Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

– Zakon o poljoprivrednom zemljištu tretira državno zemljište dato na korišćenje poljoprivrednim preduzećima i zadrugama na isti način kao građevinsko zemljište na kome se nalaze privatni objekti kao što su naplatne rampe, stepeništa i liftovi u soliterima. On je u koliziji i sa propisima koji garantuju prava na osnovu ranijih ulaganja. PKB je, recimo, priveo kulturi velike površine neobradivog zemljišta i tako sa 1.780 hektara, koliko je posedovao 1945. godine došao u posed 22.000 hektara, pri čemu je vrednost zemljišta sa 300 evra narasla na 3.000 evra po hektaru. Novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu izneverio je i očekivanja da će biti očuvani veliki agrobiznis sistemi, koji poseduju uređene zemljišne komplekse za intenzivnu robnu proizvodnju i primenu savremene tehnike i tehnologije, krupne farme i repro centre, semensku proizvodnju, sisteme za navodnjavanje i odvodnjavanje, putnu mrežu… Očigledno, zakonodavac je olako prešao preko činjenice da tako uređeni sistemi predstavljaju prednost naše poljoprivrede u odnosu na poljoprivredu EU ili SAD – tvrdi Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, i dodaje da nije jasno zašto poljoprivredna preduzeća nemaju pravo na subvencije kao registrovana poljoprivredna gazdinstva.

Prednosti velikih agrosistema

U Sloveniji, ali i u drugim zemljama u regionu, velike agrobiznis firme sarađuju na dobrovoljnoj i interesnoj osnovi sa više hiljada malih gazdinstava. Činjenica je, takođe, i da veliki trgovački sistemi, naročito u Evropi, prilikom uspostavljanja partnerskih odnosa prednost daju velikim poljoprivrednim proizvođačima. Zato bi državno poljoprivredno zemljište trebalo da ostane u vlasništvu države i da se po pravu prečeg zakupa daje na korišćenje aktuelnim korisnicima, uz plaćanje zakupnine koju bi odredila država – procenjuje Dragan Satarić, direktor PIK Bečeja.

On podseća da je u Izraelu celokupno poljoprivredno zemljište državno i daje se u zakup na 49 godina, a zakupninu propisuje država. Slična je situacija i u Sloveniji.
Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije, upozorava da osnovni cilj donošenja Zakona o poljoprivrednom zemljištu – povećanje poseda farmera – nije ostvaren. On podseća da će se država zakupom državnog poljoprivrednog zemljišta baviti narednih 15 do 20 godina, pa bi, utoliko pre, bilo neophodno taj deo zakonske regulative bolje postaviti. Udruženje za poljoprivredu PKS predložilo je da se odloži davanje u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta koje će biti predmet Zakona o restituciji. Za zemljište koje nije predmet restitucije treba propisati visinu zakupa prema kriterijumima koje utvrđuje Ministarstvo za poljoprivredu, odnosno Uprava za poljoprivredno zemljište, što znači da bi lokalnu samoupravu trebalo osloboditi te obaveze. Treba razmotriti i mogućnost utvrđivanja posebnog statusa za velike agrarne tehnološke celine, strateški važne za državu ili gradske velike centre, što inače ne propisuje nijedan zakon. U Udruženju za poljoprivredu takođe upozoravaju da nije dobro licitirati državno poljoprivredno zemljište dok traje proces privatizacije. U tom kontekstu dragocena su iskustva susednih zemalja, kao što je, recimo, davanje prečeg prava korišćenja državnog poljoprivrednog zemljišta sadašnjim korisnicima, uz određivanje cene zakupa neposrednom pogodbom sa državnom institucijom koja upravlja državnim poljoprivrednim zemljištem. Državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede Danilo Golubović smatra da je nepotrebno napravljen antagonizam između individualnih poljoprivrednih proizvođača i poljoprivrednih kombinata. „Za PIK Bečej najbolje rešenje je da se zakup državnog zemljišta odloži do završetka procesa privatizacije. Neprihvatljiva je podela na uspešna individualna gazdinstva i neuspešne kombinate. Drugim rečima, svi koji uspešno posluju opstaće, i na tom principu treba da bude zasnovana podrške države poljoprivredi“, smatra Golubović.
Dragan Satarić, direktor PIK Bečej, ukazuje na ekonomske prednosti proizvodnje na velikom zemljišnom kompleksu i tvrdi da veliki sistemi, zahvaljujući koncentraciji poseda, kapitala i znanja obezbeđuju potreban kvantitet i kvalitet proizvoda, kao i kontinuitet u isporuci, što je od velikog značaja za izvoz.