Međutim, sada su vremena drukčija. Neoliberalni kapitalizam nas gazi, a sindikati su ostali na istom nivou. Štaviše, sa manjim brojem članova, rastureni u više kolona i praktično neupotrebljivi za bilo šta. U takvoj situaciji je sasvim normalno da politički lobi, ojačan novopečenim ekonomskim oligarsima, radi na razbijanju sindikata. Umesto da uredi sindikalnu scenu, vlast je odmah nakon 2000 godine uvidela da se sindikatima može lako manipulisati. Umesto da se drži vladavine prava, da u saradnji sa zainteresovanim stranama donese zakon o sindikatima, da se prebroje svi članovi „ni po babu, ni po stričevima“, da se podeli sindikalna imovina – vlast je uvela sistem sindikalne „pozicije“ i „opozicije“, bacivši reprezentativnost kao „kosku“ o koju se otimaju sindikati.

Što se nas u Slogi tiče, reprezentativnost nikada nije bila problem, jer odgovorno tvrdim da po sadašnjem zakonu ni jedan sindikat u Srbiji ne ispunjava uslove koje ta odrednica podrayumeva. Ipak, zahvaljujući zakonu koji propisuje čin utvrđivanja reprezentativnosti, došli smo do apsurdne situacije da ga dva sindikata baštine već godinama, i to na štetu svih radnika bez obzira kom sindikatu pripadaju. Elem, tu dolazimo do pravog pitanja: šta radnicima znači reprezentativnost? Nista! Ili, ništa opipljivo, dok sindikalnim pojedincima donosi izdašne apanaže za učešće u raznim socijalnim savetima, odborima, kao i u međunarodnim sindikalnim okvirima. Treba da odbacimo takvo ponašanje, a ne da se borimo da postanemo reprezentativni i da postanemo „kalif umesto kalifa“ i da pokupimo malo od kajmaka koji ubiraju i čuvaju kao oči u glavi dva, večno reprezentativna a sada dokazano, državna sindikata. A, država zadovoljno trlja ruke. Pa koja vlast ne bi požela posvađane i nemoćne sindikate? Zakon o radu nam očigledno nije bio za nauk. Prošao je kao po loju, bez velike pompe i radničke bune.

Ovih dana vidimo lančane štrajkove u Srbiji. Prvo policija, onda prosveta, pa zdravstvo, sada i komunalci. I svi su štrajkovi neuspešni. I svi imaju isti zahtev: da se baš oni izuzmu iz smanjenja zarada. Da se razumemo. Protiv sam smanjenja plata i penzija, znam da su policajci, komunalci, zdravstveni i prosvetni radnici veoma važni za funkcionisanje zemlje i da imaju male plate. Ali zašto zajedno ne organizuje protest. Gde je tu sloga, jedinstvo i solidarnost? Umesto da gotovo 300.000 zaposlenih organizuju zajednički protest, lideri ovih sidnikata separatno organizuju štrajkove koji po pravilu brzo bivaju neutralisani. S druge strane, vlada tvrdi da para nema i da niko neće biti izuzet iz smanjenja zarada. Očigledno, u tu „alhemiju“ separatnih štrajkova veruju samo sindikalni lideri. I sada dolazimo do ključnog pitanja: Šta uraditi da se takvo stanje promeni i da sindikati počnu da deluju kao što to rade naše kolege na Zapadu? Mnogo toga. Za početak da se dogovorimo oko tri stvari, a to su: sloga, jedinstvo i solidarnost. I što je veoma važno – treba prevazići liderske sujete. Tek tada mogu da se izvrše ozbiljne kadrovske promene i uspostavi šira komunikaciju sa članstvom. Iskreno, sumnjam da će se skorije bilo šta pozitivno dogoditi, jer su naši sindikalci, kao i političati, uvereni da su Bogom dati za svoje funkcije i fotelje…

Autor je predsednik Udruženih sindikata Srbije Sloga