Novinar Vejd Šepard ističe da je glavna poenta investitora iz Abu Dabija Mohameda Alabara bila da će izgraditi svojim novcem ceo projekat, što znači da će četiri milijarde dolara čistih direktnih stranih investicija ući u Beograd za izgradnju svetskog, super modernog gradskog jezgra, kakvog nema u celom regionu.

U januaru 2014. budući premijer Aleksandar Vučić objavio je planove o izgradnji Beograda na vodi, „a Beograđani su uhvaćeni nespremni“.

„Ceo projekat je planiran u tajnosti. Pošto je proglašen za projekat od nacionalnog značaja, kao aerodrom ili vojna baza, birokratske prepreke su uklonjene, kao što je na primer obavezni konkurs za arhitektonski dizajn. (Vlada je tvrdila da je u stvari konkurs održan, ali u Abu Dabiju i da nijedan srpski arhitekta nije pozvan, kao i da je autor dizajna projekta i dalje nepoznat). Kada je ukazano da srpska vlada krši sopstvene zakone, kao što su urbanistički propisi, oni su promenili zakon“, primećuje Šepard.

Kako navodi, zbog ovoga, ali i nekih drugih stvari Beograd na vodi nije dobro primljen kod Beograđana.

„To je kao loša šala“, rekla je za Forbs Mirjana Milanović, srpski arhitekta iz Amsterdama. „To je samo još jedan tržni centar u zemlji koja nema novca da kupi ništa“.

„Pored zakulisnih radnji iz kojih je iznikao projekat Beograd na vodi, najveća kritika je da njegov izgled ne odgovara Srbiji“, konstatuje Forbs. Šepard ukazuje i na upozorenje Akademije arhitekture Srbije da je „Beograd na vodi potpuni promašaj i nikakve naknadne ispravke ne mogu pomoći da ispuni tehničke zahteve i da je dizajn profesionalno apsolutno neprihvatljiv i nepopravljiv“.

Kada je nezadovoljstvo minulo, u aprilu 2015. je potpisan ugovor. Umesto milijardi dolara, Igl Hils treba da uloži 160 miliona dolara i još obezbedi 300 miliona dolara zajmova.

„U svakom slučaju Igl Hils dobija 68 odsto profita i zakup zemlje na 99 godina“, zaključuje se u Forbsovom članku.