Pogrešne dijagnoze i recepti MMF

Ove godine navršava se decenija od istočnoazijske krize, koja je počela na Tajlandu 2. jula 1997, zatim se proširila na Indoneziju i Koreju da bi na kraju dobila dimenzije globalne finansijske krize, uvlačenjem Rusije i zemalja Latinske Amerike. Jedna od najvećih žrtava te krize bila je Argentina mada ne treba zanemariti i druge nedužne žrtve, uključujući i države, poput Laosa, koje su se iako van međunarodnih tokova kapitala našle u žarištu krize. I mada svaka kriza ima svoj kraj, u to vreme niko nije mogao da proceni koliko će dugo trajati recesija, a to je bila najveća svetska kriza još od vremena Velike krize.
Kao glavni ekonomista i potpredsednik Svetske banke, bio sam u centru zbivanje i učestvovao sam u debatama o razlogu nastanka krize i merama koje treba preduzeti. Ovog leta i jeseni, ponovo sam posetio zemlje koje su osetile najveće posledice, uključujući Maleziju, Laos, Tajland i Indoneziju. Bilo je lepo videti njihov oporavak. Te zemlje sada beleže rast od pet, šest ili više odsto i mada to nije brzina koja je zabeležena u vreme tzv. istočnoazijskog čuda, ipak je mnogo veća nego što se neposredno posle krize, moglo predpostaviti. Mnoge zemlje su promenile svoje propise, ali u pravcu koji se primetno razlikovao od reformi koje je Međunarodni monetarni fond zahtevao. I dok su siromašni koji su podneli najveći teret (zarade su opadale a nezaposlenost naglo rasla), polako izranjali iz krize, sve se češće moglo čuti, da treba premostiti jaz između bogatih i siromašnih, urbanih i ruralnih područja. Pritom je akcenat stavljen na ulaganja u ljude, pokretanje inovatinvih poduhvata koji bi omogućili lakši pristup finansijskim sredstvima kao i društvenim fondovima koji bi pomogli razvoj lokalnih zajednica.
Iz ove perspektive, dakle deset godina posle krize, možemo jasnije da sagledamo koliko su bile pogrešne dijagnoze, recepti i predviđanja MMF i Trezora SAD. Osnovni problem predstavljala je prerana liberlizacija tržišta kapitala. U tom kontekstu ironično deluje zalaganje sekretara Trezora za liberalizacijom tržišta kapitala u Indiji, koja je, pored Kine, jedna od dve vodeće zemlje u razvoju koja je uspešno prebrodila krizu iz 1997. Nije ni čudo što su ove zemlje koje inače, nisu u potpunosti liberalizovale svoja tržišta kapitala, tako dobro prošle. Kasnija istraživanja MMF potvrdila su ono što je svaka ozbiljna studija već pokazala – preterana liberalizacija tržišta kapitala donosi nestabilnost, ali ne uvek i rast (Indija i Kina, prema istom principu, su ekonomije sa najvećim rastom). Naravno, Vol strit, koji zastupa interese američkog Trezora, profitira od liberalizacije tržišta kapitala: oni zarađuju novac prilikom priliva i odliva kapital kao i od sanacije banaka koja neminovno prati taj proces. U Južnoj Koreji, MMF je zahtevao prodaju državnih banaka američkim investitorima iako su Korejci četiri decenije uspešno upravljali svojom privredom, ostvarujući solidan rast i stabilnost i to sve bez skandala koje su tako često pratili američko finansijsko tržište. U nekim slučajevim, američke firme su kupovale banke, držale ih u svom posedu dok se Koreja nije oporavila a zatim ih preprodavale, ostvarujući milijarde dobiti. Stručnjaci MMF su u žurbi da nagovore investitore sa Zapada da uložu u korejske banke zaboravili jedan detalj – da omoguće Južnoj Koreji i da putem poreza, pribave bar deo te dobiti. Diskutabilno je da li su američki investitori pokazali dovoljno stručnosti u upravljanju bankama u državama u razvoju, ali je sasvim sigurno da su se dobro snašli u izbegavanju poreza.
MMF je zemljama Istočne Azije sugerisao podizanje kamatne stope, za 25, pa čak i 40 odsto što je izazvalo velike probleme. Nasuprot tome, u sadašnjoj krizi, Američke Federalne rezerve i Evropska centralna banka odlučile su da smanje kamatne stope. Državama zatečenim istočnoazijiskom krizom savetovano je da bude više transparentne a upravo nedostatak transparentnosti obeležio je kreditnu krizu – toksične hipoteke su seckane, širene celim svetom, pakovane sa boljim proizvodima, i vešto skrivane tako da niko nije bio sigurna ko šta ima. To je rizik sa novim regulativama, koje bi mogle da sputaju finansijsko tržište (računajući i njihove neobaveštene zajmoprimce).
Analizirajući krizu iz 1997. godine, stiče se utisak da su bile potrebne fundamentalne reforme finansijske arhitekture. Ali, činjenica je da i sadašnji sistem može da dovede do nepotrebne nesigurnosti i predstavlja veliku pretnju zemljama u razvoju. Začuđujuće je da se posle takvih iskustava svet još jednom našao pred globalnom finansijskom krizom sa neizvesnim ishodom.