Porez za spas planete

Šta dugujemo našim pra-praunucima? Koju akciju moramo da preduzmemo kako bismo smanjili rizik od sve veće opasnosti da će doći do globalnog zagrevanja i klimatskih promena?
Gotovo svi – izuzev onih poput EXXONMOBILA, potpredsednika SAD Dika Čejnija i njihovih plaćenika i zavedenih sledbenika – razumeju da kada ljudi spaljuju fosilna goriva, ugljen dioksid ide u atmosferu gde se ponaša kao džinovsko ćebe upijajući infracrvenu radijaciju koja dolazi odozdo i zagreva zemlju. Neizvesnost u vezi sa globalnim klimatskim promenama trebalo bi da nas stimuliše da učinimo više nego kada bismo znali tačan scenario događanja. Konačno, gotovo svi se slažu da bi vlade, neprofitne organizacije i kompanije koje se bave energijom trebalo znatno više novca da ulažu u razvoj tehnologije koje stvaraju energiju bez emitovanja štetnih gasova, kao i onih sistema koji hlade zemlju.
Jasno, najbogatije zemlje sveta trebalo bi da nose najveći teret kada je u pitanju borba protiv klimatskih promena. Jer, nerealno je očekivati od Kine, Indije i drugih zemalja u razvoju da učine tako nešto i bilo bi nefer kažnjavati ih zbog toga. Danas je vreme da se grade, a ne da se onemogućuju i ometaju međunarodne institucije koje će dati odgovor na globalne klimatske promene u budućim godinama. Ali da li bi trebalo da uradimo još nešto sada i u narednoj deceniji?
Ekonomisti vole da se izražavaju kroz cene. A kada ekonomisti uoče ponašanje koje ima i destruktivne sporedne efekte, tada se u igru ubacuju porezi. Uvođenje poreza za one koji, recimo, voze terenska vozila na kratke staze jedan je od načina da se ublaže loši sporedni efekti te vožnje. Ali to mora biti primereni porez. Terensko vozilo koje ide deset milja kroz grad sagorevajući galon benzina izbacuje oko tri kilograma ugljendioksida u atmosferu. Da li bi dodatni porez na „globalno zagrevanje“ trebalo da bude 0,05, 0,5 ili 1,5 dolara po galonu? Naši stavovi će se menjati kako budemo više saznavali, ali trenutno visina poreza je pitanje filozofije morala. Australijski ekonomista John Quiggin imao je zanimljivu diskusiju na svom veb sajtu (http://johnquiggin.com) čiji je ishod cena od 0,5 dolara poreza po galonu. Polazeći od pretpostavke da godišnji prihod po glavi stanovnika raste za oko dva odsto, neznatnim troškovima od oko 70 dolara koji su potrošeni danas kako bi se smanjile štetne emisije dobila bi se dodatna vrednost budući da će, računajući štetu od globalnog zagrevanja i troškova prilagođavanja, svet 2100. godine biti 500 dolara bogatiji u odnosu na kupovnu moć 2006.
S druge strane, kritičari ukazuju na to da je svet danas siromašan – prosečan godišnji GDP po glavi stanovnika kada je u pitanju kupovna moć – kreće se oko 7.000 dolara. Očekuje se da će za 100 godina, uz godišnju stopu rasta od dva odsto, svet bude mnogo bogatijim – 50.000 dolara po glavi stanovnika.
Ali ono što kritičari ne kažu jeste da se ista logika može primeniti i na današnji svet. Prosečni godišnji prihod po glavi stanovnika u SAD, Japanu i Zapadnoj Evropi sada iznosi oko 40.000 dolara, a u siromašnim zemljama to je oko 6.000 dolara. To znači da bi veći poreski namet trebalo da podnesu svetski bogataši, sve dok dodatnih 500 dolara poreza u prvom svetu generiše tako malo kao što je dodatnih 70 dolara prihoda po glavni stanovnika u siromašnim zemljama. Ukratko, ukoliko bogati u svetu danas cicijaše prma našim mnogo bogatijim naslednicima, i ukoliko želimo da okruženje ostavimo u neredu kako bi se oni pozabavili tim problemom, morali bismo biti izdašniji prema svetskoj sirotinji. Nalik tome, ukoliko smo danas škrti prema sirotinji, morali bismo biti izdašniji prema svojim naslednicima. U najmanju ruku, to je ono što bi trebalo da uradimo, ukoliko su naše akcije zasnovane na nekim moralnim principima, više nego na stavu Leonida Brežnjeva: sve što imamo osvojili smo.