Ovaj pravni nonsens postoji decenijama. Čak ni bivša Jugoslavija u svojoj poslednjoj kriznoj deceniji, a kamoli potonje države nastale u ratu, sankcijama i divljoj ekonomskoj tranziciji, nisu imale dovoljno novca da obezbede lečenje značajnog broja pacijenata, posebno dece.Direktna posledica te činjenice je nastanak višedecenijske tradicije u kojoj očajni roditelji i rodbina, noseći slike svoje dece i medicinsku dokumentaciju, pokušavaju nekako da u nekoj vrsti opšte društvene lutrije, budu srećni dobitnici koji će svome detetu obezbediti novac za lečenje, tako što će baš njihovom detetu, neko dati novac za lečenje. Uspeh u toj lutriji nikada nije zavisio samo od ozbiljnosti bolesti, prioriteta ili potrebe za brzinom lečenja, zavisio je pre svega od društvenog statusa roditelja i njihove sposobnosti da privatnim vezama u državnim organima, preduzećima i medijima, obezbede medijsku kampanju za svoje dete koja mu može spasti život. Tako je i nezapamćeni obim kampanje za Tijanu Ognjanović, milioni evra skupljenog državnog i privatnog novca, humanitarna akcija kakva u istoriji Srbije nije viđena, ukazala i na činjenicu da je tako nešto moguće samo za dete čoveka koji radi u Upravi za informacione tehnologije MUP Srbije, dok ništa slično u Srbiji, ni približno, niti ikada, nije viđeno za dete nekog vozača iz Surdulice, učiteljice iz Vrbasa ili domaćice iz Bojnika. Ta bolesna deca bez moćnih roditelja sa državnim i medijskim vezama, godinama u tišini umiru bez ikakve medijske pažnje i kampanje, i njihova imena i slike nikada nismo videli.

Tako sada saznajemo da je čak 37 hiljada policijskih službenika, na poziv ministra policije Ivice Dačića, na račun za lečenje Tijane Ognjanović uplatilo oko 440 hiljada dolara, da su nakon toga najveće državne kompanije u Srbiji i državni zvaničnici, počeli pravo nadmetanje u humanosti, bez pitanja koliko je zaista novca bilo potrebno. Ogroman broj građana i privatnih kompanija uplatio je novac, da bi epilog cele akcije bio ne samo smrt Tijane Ognjanović, pošto se sa operacijom očigledno zakasnilo, već i činjenica da je sav taj novac koji je višestruko premašio potrebe lečenja, postao pravno gledano, novac na privatnom računu sa kojim roditelji mogu da rade šta hoće. U praksi odavno postoje ovakvi primeri, veličina humanitarne akcije za Tijanu Ognjanović samo je ogolila tu činjenicu, pošto posebno prilikom prikupljanja novca za velike i skupe operacije, gde postoji veliki broj donatora koji međusobno ne komuniciraju, po prirodi dolazi do toga da prikupljeni novac bude iznad onoga što je potrebno za lečenje. Taj novac je u praksi, bez mnogo buke, uglavnom ostajao u porodici, to je tako decenijama, ali posebnu priču predstavljaju neuspele humanitarne akcije, u kojima nije skupljeno dovoljno novca za lečenje, i tu ova priča poprima potpuno novi pravac i prelazi u žanr drame i tragedije.

Ako je za operaciju nekog deteta potrebno 100 hiljada evra, ali se prikupi 55 hiljada evra, taj novac u praksi postaje nešto što ostaje u rukama porodice, i ne vraća se nikome. Porodica pokušava da investirajući skupljeni novac, namakne razliku do pune svote, što uglavnom dovodi do gubitka novca, ili u drugom scenariju, skupljeni novac dovodi do raspada porodica koje često počnu da pucaju po šavovima nesloge oko toga šta uraditi sa velikim novcem, koji nije dovoljan za lečenje, ali je ipak dovoljno veliki povod da u praksi postoje primeri porodičnog nasilja, čak ubistava, koja su izazvana svađama oko velikog novca skupljenog za lečenje. Tokom devedesetih godina prošlog veka, kada je zbog ekonomske krize neretko bilo nemoguće skupiti potrebni novac, ovaj fenomen bio je posebno izražen, tako da su se umesto na lečenje, za koje novca nije bilo, bolesna deca slala na neka utešna letovanja, kupovani su im utešni pokloni i medicinska oprema, i tako im makar nekako privremeno olakšali život, da bi ostatak novca za svoje privatne potrebe trošili ostali, zdravi članovi porodice.

Posebnu priču predstavlja prava mala armija prevaranata, koji variraju od onih sitnih, koji sa slikama tuđe dece i sa izmišljenim nalazima lekara, idu od vrata do vrata i skupljaju novac od građana, do onih krupnih, koji kroz svoje privatne „humanitarne“ fondacije, umesto pomoći zdravstvenom sistemu ili deci, pomažu sami sebi, a slučaj Katarina Rebrača u tom smislu bio je posebno poguban, pre svega zbog ogromne medijske pažnje, tako da je sam sudski epilog više nebitan, poverenje je narušeno i cena toga je ogromna, i meri se ljudskim životima. Nakon slučaja roditelja Tijane Ognjanović, ta šteta može postati fatalna, i ukoliko država nešto ne preduzme, i to brzo, u doglednoj budućnosti ni jedno dete u Srbiji neće moći da skupi novac za lečenje u inostranstvu.

Pitanje koja deca uopšte mogu da se kvalifikuju za lečenje u inostranstvu, ovoj priči dodaju elemente potpunog nepoverenja u državni zdravstveni sistem Srbije, tako da se često dešava da roditelji koji dolaze da skupljaju pomoć za svoje dete, uopšte i ne idu kod lekara u Srbiji, da bi se na kraju ustanovilo da lečenje za njihovu decu potpuno izvodljivo i u Srbiji. Tako se ljudi poput Verana Matića, nalaze u potpuno suludoj situaciji, da zbog nepostojanja bilo kakvog sistema, privatno proveravaju sa lekarima, da li su brojni zahtevi roditelja za pomoć bolesnoj deci opravdani ili nisu. I tu dolazimo do tačke u kojoj postaje jasno da je sistemsko rešenje pitanja finansiranja lečenja dece u inostranstvu nešto što mora biti doneto odmah ili će se ceo sistem urušiti, i dovesti do fatalnih posledica za veliki broj dece.

To sistemsko rešenje mora biti neka vrsta javno-privatnog fonda, jedinstvenog računa sa samo jednom svrhom i namenom, a to je plaćanje troškova lečenja građana Srbije u inostranstvu. Komisija lekara specijalista bi definisala rang listu po vremenskom prioritetu lečenja,i sredstva bi se automatski odlivala u tačnom iznosu za pokrivanje troškova lečenja, ni dolar više, ni dolar manje. Bez medijske halabuke i kampanje, tiho i svrsishodno, sa ciljem da najveći mogući broj dece i odraslih dobije pomoć. O tome koje dete ima prioritet ne bi odlučivalo to da li roditelji rade u policiji ili u gradskoj čistoći, već procena hitnosti lečenja lekarskog konzilijuma stranih bolnica i zdravstvenih ustanova u kojima naši građani treba da se leče. Srbija bi samo trebala da napravi bazu podataka o našim građanima kojima je zaista potrebno lečenje u inostranstvu, projekciju ukupnog troška tog lečenja, koja bi bila tačna i bez improvizacija, i onda bi i država i donatori znali šta je cilj, i imali bi sigurnost da zaista pomažu spašavanje života, a ne lični standard članova porodice bolesne dece. Nakon ustanovljenja tog fonda, bilo kakvo individualno skupljanje novca za lečenje u inostranstvu bilo bi zakonom ograničeno na retke slučajeve u kojima u javno-privatnom fondu trenutno nema dovoljno novca, a operacija je hitna i od nje zavisi život.

Ukoliko ovoga ne bude, ukoliko zaista Ministarstvo zdravlja i danas ne zna koliko ima građana Srbije kojima je potrebno lečenje u inostranstvu i koliko to ukupno košta, i stvari ostanu ovakve kakve jesu, slučaj roditelja Tijane Ognjanović biće ona poslednja kap koja preliva čašu, nakon koje će kao posledica nepodnošljivog osećaja namagarčenosti ogromnog broja ljudi, nestati životi velikog broja dece, koja sa ovim slučajem jednostavno nemaju ništa. A krivica za takav ishod neće biti isključivo na nesavesnim roditeljima, ona će isključivo biti na državi koja decenijama zakonski ne uređuje oblast humanitarnih akcija u Srbiji.

close
Posle Tijane 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.