Ovakvo rešenje je kritikovano od strane praktično svih aktera – od poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, preko NVO Transparentnost Srbija, domaćih privrednika i opozicije, a preko vikenda se tim kritikama pridružila i ministarka Kori Udovički.

„Nisam bila svesna da se odlučivanje i uloga poverenika izmešta… Sada kada je na to poverenik jasno uputio, zalažem se za promenu tog člana zakona“, rekla je u intervjuu za Danas ministarka državne uprave.

Nakon saopštenja Ministarstva privrede deluje da je najgori scenario sprečen, jer će poverenik ostati jedini ovlašćen da odlučuje da li neki dokument treba da bude javan ili ne. Prema trenutno važećim pravilima, svi ugovori su javni, s tim što poverenik može da ograniči njihovo objavljivanje ako država dokaže da bi objavljivanjem ugovora bila „ozbiljno ugrožena nacionalna bezbednost, međunarodni odnosi“ ili bi se „bitno otežalo ostvarenje opravdanih ekonomskih interesa“.

Ipak, čak i da zakon ne bude pogoršan u ovom delu, iskustvo pokazuje da ako Vlada ne želi da objavi neki ugovor, on ostaje sakriven od javnosti uprkos svim naređenjima poverenika.

Poslednji primer je ugovor za upravljanje Železarom Smederevo. Iako se čak ne radi ni o investicionom, već o običnom menadžerskom ugovoru, ministar privrede Željko Sertić svesno krši zakon, uporno odbijajući da postupi po obavezujućem nalogu poverenika i Šabiću omogući uvid u ovaj dokument.

Naime, poverenik za informacije po zakonu ima ovlašćenja da pristupi svim tajnim podacima, kako bi bio u mogućnosti da ih ispita i donese odluku da li da odobri njihovo objavljivanje ili ne. Međutim, u slučaju Železare, Sertić ne dozvoljava čak ni Šabiću da vidi ugovor. Ministarstvo privrede je čak spremno plaćalo propisane kazne za kršenje zakona, samo da nezavisnom telu ne bi omogućilo da vidi ugovor. U takvoj situaciji, jasno je da čak ni postojeći mehanizmi ne garantuju da će zakon biti poštovan, ako Vlada to ne želi.

Iako je problem sakrivanja ugovora od javnosti možda i najveća mana novog zakona o ulaganjima, tu su i druge, od kojih Vlada još ne odustaje.

Tako je određeno da postoje ulaganja od posebnog značaja i ulaganja od lokalnog značaja, ali nigde nije definisan kriterijum po kojem se određuje šta je to ulaganje od posebnog značaja. Budući da će odluku o tim ulaganjima donositi posebno telo koje formira Vlada, jasno je da postoji veliki prostor za diskreciono odlučivanje.

Ovo tim pre što je predlogom zakona definisano i da se za ulaganja od posebnog značaja dodela državne pomoći donosi bez objave javnog poziva. Dakle, vlast odlučuje da je neka investicija „od posebnog značaja“ i zatim odlučuje da njenom investitoru dodeli subvencije, a sve bez ikakvih javnih kriterijuma ili provere.

Dalji problem je, čini se, uvođenje nejednakog tretmana za domaće i strane investitore. „Uvoz opreme koji predstavlja ulog stranog ulagača, u smislu ovog zakona, je slobodan i oslobođen od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina.“ Uz to, „Vlada određuje postupak, visinu i rok za ostvarivanje olakšica i oslobođenja od carinskih i drugih dažbina na uvoz opreme stranih ulagača“. Zbog čega su strani ulagači oslobođeni ovih dažbina, a domaći nisu i da li će svi strani ulagači imati jednaka prava na oslobođenje ili ne, ostaje neobjašnjeno.

Zbog ovih i drugih rešenja u Predlogu zakona o ulaganjima već se postavilo pitanje njegove ustavnosti. Ali, kako stvari stoje, to neće predstavljati prepreku da se ovaj akt u narednim danima usvoji.