Prednosti i mane države blagostanja

Prvi koji je primenjivan od 1870. do 1960. godine predstavlja „liberalni“ perioda kada je vlada obezbeđivala stabilnu zakonsku regulativu koja je podržavala tržište, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i infrastrukturu. Od 1960. godine, međutim, ukupna potrošnja, kao i udeo GDP i raspodela zarada bili su slični onima koji preovlađuju u SAD. Bilo kako bilo, Švedska se od jedne od najsiromašnijih zapadnih zemalja popela na treće mesto zemalja kada je reč o GDP po glavi stanovnika. Drugim rečima, Švedska je pre nego što je postala zemlja blagostanja, bila bogata zemlja.
Drugi period koji je trajao od 1960. do 1985. godine doneo je režim slobodne trgovine. Ovaj period obeležila je liberalizacija globalne trgovine – ali je dominantan impuls dalo stvaranje velikodušne države blagostanja. Do kraja 1980-ih, javna potrošnja dostigla je 60 do 65 odsto GDP. Tokom 1960-ih taj procenat kretao se oko 30 odsto. Osim toga granične poreske stope kretale su se između 65 i 75 odsto za većinu stalno zaposlenih, u poređenju sa oko 40 odsto tokom 1960-ih. Ekonomski motivi da se radi, štedi i započne biznis bili su smanjeni zbog smanjenog raspona plata i velikog pritiska na profit kompanija što je rezultiralo jakim i centralizovanim sindikatima. Osim toga, uvedena je nova regulacija tržišta rada pri čemu je najvažnije da je početkom 1970-ih obezbeđena sigurnost posla. Regulacija finansijskog tržišta koja je uvedena tokom Drugog svetskog rata je zadržana. To je ekonomski i socijalni sistem koji se obično identifikuje sa „švedskim modelom“.
Iako ekonomske performanse tokom tog perioda nisu bile loše, nisu bile ni impresivne. Između 1970. i 1995. godine, GDP po glavi stanovnika u Švedskoj je 18 odsto zaostajao u odnosnu na bogate zemlje OEBS. Kao rezultat, Švedska je pala s trećeg na 17. mesto. To se delimično može objasniti mehanizmom „hvatanja koraka“ po kome tehnološki manje napredne zemlje uvoze tehnologiju od naprednijih. Ali to ne objašnjava zašto 14 zemalja ne samo da je uhvatilo korak sa Švedskom u tom periodu, već su je i pretekle. Uklanjanje regulacija tržišta kapitala i kontrole spoljno trgovinske razmene kasnih 1980-ih i ulazak Švedske u EU početkom 1990-ih najavilo je novu eru – začetak trećeg švedskog modela. Tokom 1991. godine, granične poreske stope su smanjene za 10 do 20 odsto za najveći deo stanovništva. Te reforme imale su široku političku podršku i zapravo ih je potakla socijaldemokratska vlada. Nakon toga, uglavnom tokom perioda vladavine desnog centra, deregulisano je tržište nekoliko proizvoda: telekomunikacija, struja, drumski prevoz, taksi i, u određenoj meri, železnički saobraćaj. Proces deregulacija i privatizacije, iako uz nastavak poreskog finansiranja (što je zapravo u osnovi sistem vaučera) počeo je na polju „humanih servisa“ naročito kada je reč o čuvanju dece, obrazovanju i brizi o starima. Posledica tih reformi jeste visok stepen zavisnosti od socijalnih davanja – čak 23 odsto radno sposobnog stanovništva živi od različitih vrsta vladinih davanja uključujući i i naknade za privremenu ili trajnu onesposobljenost.
Nova vlada desnog centra izabrana u jesen 2006. godine zalaže se za nastavak ekonomske liberalizacije. Vlada je obznanila planove za privatizaciju državnih kompanija, kao i za poboljšanje uslova poslovanja malih firmi, kao i za povećanje individualne slobode izbora kada su u pitanju humani servisi. Takođe su ukinuti porezi na bogatstvo (nakon što je prethodna socijal-demokratska vlada već ukinula porez na nasleđe). Osim toga, vlada je umereno smanjila poreze na zarade i neznatno umanjila neka od socijalnih davanja. Argument za takvu politiku jeste da se unapredi vladin budžet kako bi funkcionisale ekonomske naknade u odnosu na vladine beneficije. Zapravo, u važnim tačkama današnja Švedska se kreće unazad ka liberalnom ekonomskom režimu koji je postojao pre eksplozije vladinog intervencionizma tokom 1960-ih. Ali, dve su osnovne zamerke. Prvo, sve političke partije se slažu da bi davanja za državu blagostanja trebalo da nastave da se finansiraju od poreza, iako možda uz jaču primenu principa osiguranja u sistemu socijalnog osiguranja. Tako da čak i da velikodušnost državnih benificija bude ukinuta, sveukupna potrošnja vlade teško da može biti dramatično smanjena sa sadašnjih 53 odsto GDP. Drugo, postoji generalni dogovor da bi vlada trebalo aktivnije da preuzme odgovornost za pitanja zaštite životne sredine, iako se politika u tom području sve više oslanja na tržišne instrumente (cene za narušavanje životne sredine), pre nego na regulaciju. Jasno, neke od mera tih politika mogle bi se sukobiti s tradicionalnim egalitarizmom u Švedskoj, barem na kratke staze. Dakle, veliko pitanje koje stoji iza trenutnog talasa liberalizacije je da li su te reformske tendencije politički održive. Naredni izbori 2010, daće deo odgovora.