Pravi efekti privatizacije u Srbiji biće vidljivi tek za nekoliko godina, a jedan od parametara za ocenjivanje uspešnosti biće sigurno i podatak da je Agencija za privatizaciju raskinula svaki deseti ugovor o prodaji društvenih preduzeća. Od ukupno 1.800 firmi koje su prošle aukcijsku ili tendersku proceduru, postupak raskida ugovora okončan je u 151 preduzeću dok 37 firmi još uvek pokušava da prekine saradnju sa novim vlasnicima.
Iako u Agenciji ističu da je procenat raskinutih ugovora na nivou zemalja u okruženju koje su imale isti ili sličan model privatizacije, stručnjaci upozoravaju na nedorečenost Zakona o privatizaciji koji je usvojen 2001. godine. U želji da se priča o društvenoj imovini što pre okonča, od kupaca preduzeća niko nije tražio da objašnjavaju poreklo kapitala, a uslov da novi vlasnik poseduje iskustvo u obavljanju delatnosti u koju kupovinom firme ulazi, tek se odnedavno postavlja i to još uvek ne kod svih privatizacija. Upravo zbog tako „fleksibilnog“ pristupa privatizaciji, u posed čak i većih društvenih preduzeća došli su ljudi koji su raspolagali kapitalom koji je došao iz sivih kanala. Najvažnije je bilo kupiti preduzeće po što povoljnijoj ceni, a šta će posle biti sa firmom, to nove vlasnike nije mnogo zanimalo. Ne čudi zato, prošlogodišnji podatak koji je objavila Narodna banka Srbije da je u privatizovanim preduzećima vrednost kapitala pala za 2,8 odsto, što je više nego u ukupnoj privredi gde pad iznosi 2,4 odsto. Ako se ima u vidu da su do sada privatizovane uglavnom bolje firme koje su imale dobru perspektivu, ne čudi što radnici koji su ostali u tim preduzećima često protestuju izražavajući tako nezadovoljstvo zbog lošeg upravljanja i neredovnih zarada. Njima su se često pridruživali i sindikati ili lokalne vlasti koje su želele da zadrže privredne potencijale svojih sredina.

Maksimalna tolerancija

– Agenciji za privatizaciju stiglo je nekoliko hiljada prigovora iz preduzeća koja su privatizovana, i po tom osnovu Centar za kontrolu je prošle godine obavio 903 provere izvršenja ugovornih obaveza. Ipak, Agencija može da raskine ugovor jedino ako postoji pravni osnov za to, odnosno ukoliko novi vlasnici ne poštuju obaveze investiranja, održavanja kontinuiteta proizvodnje ili nisu izvršili plaćanje preostalih rata iz kupoprodajne cene. Nismo na strani novih vlasnika, ali imamo razumevanja za teške uslove privređivanja i za stanje u kojima su zatekli kupljena preduzeća, pa često produžavamo rokove za ispunjenje ugovornih obaveza – rekao je za Danas Rade Šević, direktor informativne službe Agencije za privatizaciju.

Ipak, Agencija za privatizaciju se do sredine 2005. godine, retko odlučivala da pokrene postupak za raskid ugovora, čak i kada su svi formalno pravni uslovi za to bili ispunjeni, pa je do tog perioda poništeno tek oko 50-tak ugovora.
Uz to, procedura za raskid ugovora podrazumevala je dugotrajan proces pred trgovinskim sudovima, što je privatizovana preduzeća dovodilo u još težu situaciju, naročito u periodu od donošenja odluke do njene pravosnažnosti ili potvrde pred višim sudskim instancama. Postupak za raskid ugovora znatno je pojednostavljen kada su sredinom 2005. godine usvojene izmene Zakona o privatizaciji, kojim je Agenciji za privatizaciju dato ovlašćenje da poništi ugovor ako proceni da novi vlasnik ne ispunjava preuzete obaveze. Više od sto preduzeća tako su prešla u nadležnost Akcijskog fonda, odakle će ići u novu privatizaciju, a samo u 2006. godini Agencija je, koristeći takva ovlašćenja, raskinula 55 ugovora. Ipak, ostaje činjenica da se na taj korak odlučivala najčešće pod pritiskom upornih protesta radnika ili sindikata iz firmi koje su, uprkos privatizaciji, gubile korak sa tržišnim dešavanjima.
Žalbe radnika, međutim, odnose se i na neispunjenje dogovorenog socijalnog programa, otpuštanje zaposlenih ili neredovne zarade. Neretko, zaposleni pokušavaju da dokažu kako novi vlasnik nema nameru da održi i unapredi proizvodnju, već je u investiciju ušao ili zbog atraktivnog poslovnog prostora čijom će prodajom uvećati svoje lično bogatstvo, ili zbog procene da će to ostvariti „isisavanjem kapitala“. Takve pritužbe retko nailaze na razumevanje nadležnih, a dobar primer koji potkrepljuje tu konstataciju jeste višegodišnji protest radnika Jagodinske pivare, koji je tek ovih dana dobio svoj epilog. Naime, radnici koji su i manjinski akcionari pivare, još prošle godine tvrdili su da novi vlasnik Momčilo Rajić, koji je kupio većinski paket akcija pivare, pravi prostor za nove robne marke, kao i da je u vreme kupovine firme dugovao toj fabrici oko pet miliona dinara, a da je kapital u svoje matično preduzeće počeo da preliva i pre nego što je ugovor sa Agencijom sklopljen. U Agenciji za privatizaciju su tada procenili da ne postoje čvrsti argumenti za raskid ugovora. Ipak, pre nekoliko meseci, nezavisno od dešavanja u pivari, vlasnik Pan bira je uhapšen zbog nezakonitog poslovanja, a nakon toga raskinut je ugovor o kupovini Jagodinske pivare.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.