Putevi srpskih gastarbajtera vode na istok

Nove tendencije koje prate kretanje radne snage u zemljama Evropske unije, iako tek u naznakama, zahvatile su i Srbiju koja je do sada bila suočena sa fenomenom odliva mozgova. Zemlje koje je tranzicija iz komandnih uvela u tržišnu ekonomiju i u koje se slio ogroman kapital našle su se pred ozbiljnim pitanjem kako rešiti problem nedostatka kvalifikovane industrijske radne snage. Češka, Poljska, Mađarska i Slovačka, ali i neke starije članice EU krenule su u pohod na tržišta radne snage u zemljama koje su i dalje u raljama tranzicije. To je već isproban recept smanjivanja troškova proizvodnje s obzirom na to da su radnici iz manje razvijenih zemalja po pravilu slabije plaćeni, iako se njihovi radni kapaciteti ne razlikuju od onih koje poseduje tzv. domaća radna snaga. S druge strne nelojalna konkurencija koju nameće „gastarbajterski“ tempo rada, može da izazove gnev domaćih radnika čije zarade padaju.

Raste broj nestručnih radnika

Krajem decembra 2006. godine na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje registrovano je 347.864 nestručnih radnika (nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici) što u odnosu na decembar 2000. godine kada je broj nestručnih iznosio 282.237 lica predstavlja povećanje od 23,8 odsto. Iz navedenog se može zaključiti da je verovatnoća gubitka posla usled restrukturiranja kod nestručnih radnika veća u odnosu na stručne i manje su im mogućnosti da nađu i zadrže zaposlenje.

Pionirski korak u angažovanju radnika iz Srbije napravilo je češka preduzeće ČKD koje će već u februaru angažovati dvadesetak radnika kragujevačke Zastave, i to je, prema rečima kadrovskog direktora te kompanije, tek prvi talas industrijskih radnika iz Srbije. Ispostavilo se da većina čeških preduzeća koja su se suočila sa velikim prilivom stranog kapitala sve teže na lokalnom tržištu rada može da nađe kvalifikovanu radnu snagu. Poslodavci radnicima nude smeštaj i više plate (više od onih koje bi „gostujući“ radnici imali u matičnim zemljama. Prosečna plata u ČKD Kutna Hora, recimo, kreće se oko 660 evra, a to je u poređenju sa platom u Zastavi više nego dobra ponuda. Poljska, Slovačka i Češka otvorile su od januara ove godine svoje tržište rada za Rumune i Bugare, mada su analitičari u tim zemljama skeptični u procenama da će rumunski i bugarski gastarbajteri moći da zadovolje sve potrebe poslodavaca.

Amerikanci više rade od Evropljana

Prema podacima Časopisa za političku teoriju i istraživanja globalizacije, razvoja i rodnosti, radnik u Japanu provede na radnom mestu u proseku 2.124 godišnje. U Francuskoj godišnji prosek radnih sati iznosi 1.683, u Nemačkoj 1.598, a u SAD 1.948. Procenjuje se takođe da američki radnik u toku svog radnoga veka odradi 40 odsto više radnih sati od svog kolege u Nemačkoj, Francuskoj ili Italiji. Prema oceni analitičara vraćanje na 40-tosatnu radnu nedelju u razvijenim evropskim državama, uz zadržavanje postojećih nadnica, rezultiraće snižavanjem troškova rada, što će izazvati dodatni pritisak na snižavanje nadnica u državama srednje i jugoistočne Evrope.

Miladin Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku i stručnjak za analizu tržišta rada u Srbiji, kaže za Danas da su zemlje bivšeg istočnog bloka završile proces reindustralizacije, odnosno, obnovile su industrijske kapacitete i povećale konkurentnost, što je nametnulo potrebu za dodatnom radnom snagom. Osim toga, poslodavci razmišljaju i o smanjenju troškova, pa su procenili da im se isplati da na nekim poslovima angažuju jeftiniju radnu snagu.
– Zemlje poput Češke, Poljske, Slovačke ili Mađarske sada imaju modernu industriju čiji su proizvodi konkuretni na evropskom i svetskom tržištu. Stoga imaju potrebu za kvalifikovanom radnom snagom koja pokazuje visok nivo praktičnog znanja. Stoga je realno očekivati da će proces približavanja Srbije Evropskoj uniji, pratiti i sve izraženija mobilnost radne snage. Globalizacija podrazumeva jedinstvo ne samo tržišta kapitala i monetarne politike već i tržišta rada jer ako su usklađeni svi ekonomski parametri, logično je da i potrebe tržišta rada budu unificirane – naglašava Kovačević.
Naš sagovornik podseća da se Srbija, prolazeći kroz proces tranzicije, već suočila sa fenomenom viška radnika, koji su zbog privatizacije društvenih preduzeća ostali bez posla. Zahvaljujući sektoru malog i srednjeg biznisa koji je apsorbovao deo radne snage pad zaposlenosti u poslednjih šest godina nije tako dramatičan i kreće se od šest do sedam odsto.
– Mi smo tek na početku procesa reindustralizacije tako da smo još uvek mimo novih evropskih tendencija. Ne treba zaboraviti da se na birou nalazi oko 900.000 ljudi koji čekaju na posao a najviše nezaposlenih je upravo iz industrijskog sektora – podseća Kovačević.
Komentarišući kretanja radne snage u tranzicionim zemljama poput Poljske, Litvanije ili Rumunije Radovan Ristanović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje kaže da treba imati u vidu da su u tim zemljama emigracije radnika uobičajena pojava.
– Od kada je Poljska postala članica EU (u maju 2004 godine), pretpostavlja se da je oko milion Poljaka otišlo preko granice od čega oko pola miliona u Nemačku i Britaniju i oko 100.000 u Irsku. Znatan deo Poljaka je u Velikoj Britaniji angažovan u oblasti građevinarstva. Slična je situacija i u Litvaniji ili Rumuniji. Činjenica je, takođe i da se danas u pojedinim industrijskim granama poput elektronske, automobilske pa i tekstilne industrije oseća nedostatak kvalifikovane radne snage i taj problem je posebno izražen u Češkoj, Poljskoj ili Rumuniji što nije bio slučaj krajem prošlog veka u vreme visoke nezaposlenosti i odlaska kvalifikovanih radnika u bogatije zemlje. Uzrok treba tražiti u industrijskom razvoju tih zemalja,ali i u tome što su mnogi mladi i kvalifikovani radnici otišli iz tih zemalja u potrazi za većim platama. Zato nije neuobičajeno da Rumuni iz Kine „uvoze“ radnike za teksilnu industriju pošto su njihovi obučeni radnici otišli u Portugaliju ili Španiju. Slična situacija je i u Poljskoj gde su prisutne korejske kompanije koje su investirale u fabike za proizvodnju televizora – objašnjava za Biznis Ristanović.
On ističe da visina zarada za nekvalifikovane, pa u pojedinim granama i visokokvalifikovane radnike u Poljskoj ili Rumuniji nije privlačan za našu radnu snagu, i dodaje da nije retkost da se na sezonskim poslovima u Srbiji angažuju radnici iz Rumunije, jer nezaposleni koji se nalaze na evidenciji NSZ, nisu spremni da rade za ponuđene dnevnice.
– U poslednjih šest godina najviše radnika iz Srbije otišlo je u Libiju i Italiju a reč je pre svega o zapošljavanju medicinskih radnika. Pri čemu je od broja lica koja su se zaposlila oko 90 odsto iz kategorije lica koja traže promenu zaposlenja. Drugim rečima, uslovi stranih poslodavaca u pogledu kompetentnosti kandidata bili su takvi da nezaposleni koji nisu imali relevantno radno iskustvo nisu mogli da prođu na konkursu. Pored toga, postoje i zapošljavanja u inostranstvu koja se realizuju preko privatnih agencija ili na druge, manje formalne, načine posebno kada su u pitanju zavarivači i građevinski radnici. Poražavajući je podatak da je poslednjih 15 godina čak oko 300.000 mladih i kvalifikovanih ljudi otišlo iz Srbije, i zato treba učiniti sve da njihov boravak i rad van zemlje zaista bude privremeni – zaključuje Ristanović.