Njega ne treba žrtvovati već ga treba učiniti funkcionalnim u smislu vraćanja radnim ljudima onoga što je njihovo vlasništvo, stavovi su Radenkovića koje je izneo i na tribini Zrenjaninskog socijalnog foruma gde je predstavio dugačiji pogled na socijalni kratakter ekonomske politike.

– Sa jedne strane, država prema penzionerima ima fer odnos i ne dira penzije do 25.000 dinara, osiguravajući na taj način političkoj eliti izborne glasove kod penzionera. S druge strane, zagovara reformu penzijskog sistema zamerajući mu lošu i neefikasnu socijalnu funkciju. Nijedna vlast do sada nije u tolikoj meri nagrizla i umanjila stečena socijalna prava. Antisocijalna politička domišljatost aktuelne vlade je, u okviru mera za smanjenje budžetskog deficita, jednim administrativnim potezom selektivno smanjila penzije. Ako se ima u vidu da iz lične potrošnje građana PDV učestvuje sa više od 50 odsto u budžetu, onda je jasno da se ovim merama nanosi gubitak upravo republičkom budžetu.

Fiskalna disciplina kroz povećanje fiskalnih nameta u direktnoj je vezi sa pogrešnom ekonomskom politikom u zemlji, jer rast poreza vodi smanjenju privredne aktivnosti, povećanju nezaposlenosti, gašenju radnih mesta, rastu sive ekonomske zone, i, po običaju, nepravednoj redistribuciji od siromašnih ka bogatijima. Iako se na prvi pogled može činiti da se selektivnim smanjenjem penzija vrši egalitarnija redistribucija, efekti do kojih ovakva redistribucija dovodi jedine egalitarizaciju bedu. U tom smislu, trebalo bi otpočeti sa promenom upravo ovakve „bezalternativne“ reformske politike i usmeriti upravljanje penzijskog sistema u pravcu neposredne demokratske kontrole radnika i penzionera – smatra Ivan Radenković.

Neprepoznavanje značaja koji ima tekući sistem finansiranja penzija zasnovan na međugeneracijskoj solidarnosti indikator je sve intenzivnije desolidarizacije i depolitizacije društva.

– Ozbiljna je greška sveprisutno ignorisanje činjenice da svaki izbor između kapitalnog finansiranja i tekućeg finansiranja obavezno znači i izbor po pitanju preraspodele među generacijama. Na formiranje ovakvih stavova uticali su događaji iz recentnije istorije, počev od građanskog rata na teritoriji bivše SFRJ, restauracije kapitalizma, katastrofalne ekonomske politike prethodnih i sadašnjih vlada koje su ruiniranjem postojeće socio-ekonomske baze omogućavali klasno prestrojavanje i nove režime akumulacije. Takođe, liberalni zanos nakon dvehiljaditih samo je zamaglio temeljne neoliberalne procese u ekonomsko-političkoj sferi, nekritički slaveći evropske integracije, individualnu preduzetničku inicijativu, apstraktni pojam demokratije i sveopšte žrtvovanje društva u ime boljeg sutra. Kako se već više od dvadeset godina čeka bolja sutrašnjica, uz konstantno ubeđivanje od strane vlasti kako je ona tu, i kako prosto ne primećujemo kako nam je svima bolje, tranzitološka žrtva koju većina društva svakodnevno podnosi znači iskušavanje apsolutne egzistencijalne granice – navodi Radenkovic.

Zato treba odbaciti sva rešenja koja opravdavaju žrtvu, pogotovu žrtvovanje RF PIO u cilju „sveopšte društvene reforme“. Prvenstveno iz razloga što sistem tekućeg finansiranja sadrži u sebi prekopotrebnu redistributivnu komponentu čiji socijalni karakter treba biti usmeravan pametnom ekonomskom politikom, a ne politikom koja svoju narcisoidnost smatra bezalternativnom.

– Za razliku od ranijeg sistema indeksacije koji se određivao spram kretanja zarada, od dvehiljaditih se sistem indeksacije određuje sve više na osnovu cena odnosno potrošačke, po švajcarskoj formuli. Kada se penzije indeksiraju samo cenama, kupovna moć penzionera se održava na nepromenjenom nivou, ali životni standard penzionera vremenom zaostaje za životnim standardom zaposlenih.

Logika ovakvog ekonomskog eksperimentisanja gde veza između uplaćenih doprinosa tokom radnog veka i penzijskih naknada gubi svaku realnu poveznicu nespojiva je sa logikom javnog sistema penzijskog osiguranja. Dobra penziona politika bi morala proizilaziti iz pametne politike zapošljavanja i drugačijeg indeksacionog sistema. Samo u tom slučaju bi se penzioneri i penzionerke mogli izvući iz egzistencijalnog blata u koji ih je bacila ovakava antisocijalna politika – stav je filozofa Ivana Radenkovića.

U temeljnoj analizi instituta socijalnog osiguranja Radenković se u svojoj studiji pozabavio svime što je istorijski prethodilo osnivanju penzijskog fonda. Prvi problem u smislu neadekvtne evidencije i izostanka redovnog plaćanja obaveza osiguranika on vezuje za osemdesete godina 20. veka i penzioni fond poljoprivrednika, što je izazavalo prvu insolventnost fonda. Potom se na to nadovezuje propadanje preduzeća, ratovi, ekonomski slom, izolacija i rigidna ekonomska politika koja je penziona davanja prilagođavala potrebama države da se zadužuje u inostranstvu.

Radenković se u svojoj analizi pozabavio je i demografskim kretanjima, koaj pokazuju da će do 2040. godine stanovništvo Srbije stariti a sredine sa ekscesivnim brojem penzionera, u odnosu na Beograd i Novi Sad, progresivno postajati još starije, a nezaposleni iz tih sredina migrirati u sredine koje imaju veći broj zaposlenih. Drugim rečima, teritorijalna struktura Srbije će postati takva da će najveći broj radno sposobnih biti koncentrisan u par opština, dok će se starije stanovništvo koncentrisati u opštinama u kojima je odnos 3:1 u korist penzionera, kao što su Toplička, Pirotska, Raška oblast.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.