Razvoj nije samo za izbore

Jedan od inicijatora jedinstvene akcije, predsednik Industrijskog sindikata Srbije Dragan Matić, kaže za Forum da im je vetar u leđa dala prošlogodišnja izborna kampanja, kada su gotovo sve partije govorile o potrebi reindustrijalizacije i privlačenja investicija u proizvodni sektor. Glavni motiv političara bio je ne samo realna potreba srpske privrede, nego i to što je obećanje otvaranja novih radnih mesta, u uslovima tako visoke i rastuće nezaposlenosti koju Srbija ima, delovalo kao dobar predizborni marketing. Međutim, Matić kaže da glavni argumenti nisu vezani samo za zapošljavanje, iako bi i tu slika bila drugačija ako bi metalski kompleks zaživeo.

– Pravu korist imali bi cela privreda i svi građani, jer taj sektor podstiče i razvoj svih ostalih grana, države i društva. Svi znamo kako smo živeli pre dve-tri decenije, kada je udeo industrijske proizvodnje u BDP-u bio više od 25 odsto, a kako nam je sada, kad je pao na manje od 14 odsto sa tendencijom daljeg urušavanja. To je bio pravi razlog da prevaziđemo sindikalne podele i da objedinjeni pokušamo, zajedno sa vladom i poslodavcima, da oživimo industriju, posebno metalski komleks – kaže Matić.

On dodaje da je posledica i tih zalaganja bila prošlonedeljna sednica skupštinskog Odbora za privredu, koja je bila otvorena za javnost, a prisustvovali su joj osim poslanika i predstavnici poslodavaca i sindikata. Na tom skupu on je zapitao da li Vlada Srbije uopšte ima plan za razvoj industrije, i ukoliko ga ima, jedan od prvih poteza trebalo bi da bude preispitivanje kadrovskih rešenja u preduzećima koja se nalaze u restrukturiranju, koja se godinama vode vrlo neuspešno.

I Zoran Mihajlović, potpredsednik Samostalnog sindikata metalaca, istakao je da veliki problem u poslovanju za preduzeća iz te grane predstavljaju gubici, a u većini slučajeva oni su nastali jer država nije izmirila svoje obaveze.

– Preduzeća bi obezbedila sredstva za svoje poslovanje ako bi država vratila svoj dug, a procenjuje se da je reč o više od 110 milijardi dinara. Pomoglo bi i formiranje razvojne banke i krediti za likvidnost i obrtna sredstva za proizvodnju – rekao je Mihajlović i podsetio da je pre deset godina u metalskoj industriji radilo oko 400.000 radnika, a danas ih je gotovo četiri puta manje, oko 110.000.

Podaci bi bili još porazniji kada bi se poređenje vršilo sa periodom pre tranzicije, jer je Srbija jedna od retkih zemalja koja danas ima manji privredni rast i bruto društveni proizvod nego na početku tog procesa, pre dve decenije. Posebno je pogođena industrija, koja u privatizaciji nije našla najbolje rešenje, pa iako još uvek postoje ostaci brojnih proizvodnih hala izgrađenih pre više decenija, proizvodnja u većini je davno zamrla i sve češće se, umesto o obnavljanju, govori i o reindustrijalizaciji.

I sindikati i udruženja poslodavaca, reklo bi se i država, svesni su značaja industrije, posebno bazične, bez koje je teško zamisliv razvoj „lakih grana“. Zato su inicijatori sindikalnog udruživanja po ovom pitanju formirali i listu zahteva koju će, kako kaže predsednik Industrijskog sindikata, u narednih nekoliko nedelja predočiti svim poslaničkim klubovima, a potom i vladi, premijeru i ministru privrede, kako bi mogli da formulišu konkretne mere.

Visoko na toj listi nalazi se apel Vladi da analizira stanje u preduzećima metalske grane, utvrdi zajedničke i pojedinačne probleme svakog od preduzeća, kao i da sačini plan za izlazak tih firmi iz krize. To se posebno odnosi na preduzeća u restrukturiranju, gde se očekuje da direktori koje je postavila država budu podrška procesu oživljavanja grane.

Metalci uz to traže i da se izmeni Zakon o javnim nabavkama, kako bi domaći proizvođači imali prednost pri dobijanju poslova u kojima je investitor država, lokalna zajednica ili javna preduzeća. Kao opravdanje za takav zahtev, navodi se primer tendera koji su gradske vlasti Beograda raspisale za nabavku 180 niskopodnih autobusa, ali prema propozicijama koje su navedene u konkursu, domaći proizvođači, pre svega Ikarbus, unapred su eliminisani.

Među zahtevima koje metalci upućuju Vladi, nalazi se i predlog da država obezbedi povoljnije uslove finansiranja proizvodnje, obrtnih sredstava ili razvojnih projekata, a traži se jedino da banke daju uslove kakvi važe u razvijenim zemljama. Traži se da kroz najavljenu poresku reformu budu smanjeni doprinosi na zarade, kao i da se oni potpuno ukinu za isplate toplog obroka i regresa. Očekuje se i da subvencije za preduzeća u restrukturiranju u narednoj godini ne budu smanjene, a ukazuje se i da u predlogu tog dokumenta nisu predviđena sredstva za podsticaje proizvodnje poljomehanizacije, kamiona i autobusa. Zahteva se, takođe, da država izgradi sistem stimulacija izvoza i destimulizacije uvoza, ali i da očisti bilanse preduzeća od starih dugova po kreditima Londonskog i Pariskog kluba.

Od lokala do Strazbura

Osim zahteva koji su usmereni na poboljšavanje položaja firmi iz metalskog komleksa i industrije uopšte, sindikati traže i sigurnost za radnike zaposlene u tom sektoru. „Kolektivni ugovori i socijalni dijalog jesu ključ industrijske politike i neophodan faktor stabilnosti. Zato vlada i resorna ministarstva hitno moraju da reše problem nepovezanog radnog staža za preduzeća u restrukturiranju, zdravstvene zaštite radnika čiji poslodavci nisu mogli da plate doprinose za zdravstvo, kao i da se pronađe model isplate radnicima po izvršnim presudama Suda za ljudska prava iz Strazbura, a da se time ne ugrozi opstanak preduzeća“, navodi se u listi zahteva koja će biti dostavljena ministarstvima i vladi.

Konsenzus četiri sindikata

Iako je gotovo pravilo da se sindikati međusobno bore za poziciju kod članstva i vrlo su retki primeri zajedničkih akcija, stanje u kome se nalazi industrija Srbije, posebno metalska grana, ujedinilo je četiri sindikalne centrale. Na zajedničkom zadatku našli su se Samostalni sindikat metalaca Srbije, Industrijski sindikat Srbije, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata i Udruženi sindikati Srbije Sloga.

Bilans tranzicije i teorija zavere

Domaća preduzeća, posebno fabrike, nisu slavno prošla u privatizaciji, jer je uz nekoliko izuzetaka, većina po dobijanju novog vlasnika ili završila u stečaju ili grca u dugovima. Na tu temu postoji nekoliko „teorija zavere“, prema kojima su konsultanti, savetnici ili strane firme kupovale naša preduzeća ne zbog proizvodnje nego zbog tržišta. Dokaza za takve konstrukcije često nema, ali nažalost ekonomski pokazatelji podstiču i maštovitije spekulacije. Naime, udeo industrijske proizvodnje 1989. godine, pred tranziciju, bio je blizu 40 odsto, deset godina kasnije, posle ratova i sankcija, iznosio je oko 29 odsto, a u poslednjoj deceniji, kada je većina fabrika već prodata, spao je na 14 odsto.