Iako su subvencije velikim preduzećima, ne računajući rudnike Resavice, zvanično obustavljene od 2014., pomoć države ne izostaje, samo je „preformulisana“ u oblike iz kojih je teško uočiti kome koliko para iz budžeta ide.
Ponešto se da zaključiti iz izjava zvaničnika, pa samo iz onoga što su premijer i nekoliko resornih ministara izjavljivali poslednjih nekoliko dana, proizilazi da je u velike sisteme, poput RTB Bora, MSK Kikinda, Petrohemije i Azotare, uliveno više od 300 miliona evra. Da nije samo tog obračunatog izdatka, prostor za penzije bi mogao biti za šest odsto veći nego što je sada, jer premijer je rekao da samo 50 miliona evra gubitka Azotare znači jedan odsto manje penzije. Ali, tu crta još nije povučena.
Najveće restrukturiranje prethodnog duga ikada, izvršeno je ovog leta kada je Borskom basenu prihvaćen UPPR, jer je od ukupno 1,2 milijarde otpisano čak 900 miliona evra. Međutim, iako RTB Bor „lakše diše“, on i dalje proizvodi gubitke, pa se preostalih 300 miliona – uglavnom duga nastalog izgradnjom nove topionice – uvećava jer za opstanak tog giganta država godišnje ulaže 100 miliona dolara. Nešto više od toga – 100 miliona evra – ove godine dobija i Petrohemija, za otpis dela duga kod Gasproma, ali joj ta olakšica ne pomaže da se reši istorijskog iznosa „u crvenom“ od gotovo 400 miliona evra. Premijer Aleksandar Vučić pre dva dana obelodanio je i da Azotara košta državu 50 miliona evra godišnje, ili 50.000 po zaposlenom pri čemu u toj kompaniji očekuju i pomoć za realizaciju investicija od 20 miliona evra, koja bi trebalo da im popravi tržišnu poziciju. Spisku treba dodati i izdatke sa pokretanje proizvodnje u Metanolsko-sirćetnom kombinatu Kikinda (MSK) koja bi do kraja godine trebalo da bude spremna za eventualne nove vlasnike, a pomoć države delom i preko Srbijagasa u čijem je vlasništvu, očekuje najvećim delom za otpis dugovanja za energente. Iako su te četiri firme „najveći problem srpske privrede“, kako je nedavno ocenio premijer, zaposleni a pre svega top menadžment nekih od njih imaju i te kako visoke zarade koje pravdaju time da je reč o minimalnom učešću u ukupnim obavezama.
Iz državne kase se na različite načine pomažu preduzeća, bilo kroz kredite Fonda za razvoj, koji se nekoliko godina potom otpisuju, ili preko garancija, oprosta poreskih i drugih budžetskih prihoda, oslobađanjem od carine ili drugim skrivenim modelima, pa je teško doći do podatka koliko je novca dato a posebno u šta je on utrošen.
– Takav sistem pomoći iscrpljuje ostalu privredu i posebno budžet, ali bi trebalo i podsetiti da je situacija sada mnogo bolja nego pre desetak godina, kada smo imali daleko veći broj firmi koje su živele isključivo na državnom novcu. Ipak, i za ovih nekoliko preostalih, velikih kombinata valjalo bi što pre pronaći rešenje, raspisati tendere pa ukoliko kupaca ne bude, pomiriti se sa stečajem – kaže za Danas profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić.
On podseća i da se ne treba zavaravati kako su to jako dobre firme sa trenutnim teškoćama, jer se zna da su Petrohemija i Azotara u više navrata nuđene Rusima, jer je i njihova proizvodnja isplativa samo za onoga ko ima svoje izvore gasa ili ga kupuje pod izuzetno povoljnim okolnostima. Međutim, iz tih pokušaja ništa nije ispalo, a Arsić upozorava da ukoliko Petrohemija sada pravi gubitke, kada je gas najjeftiniji na tržištu, trebalo bi razmisliti da li je insistiranje na nastavku te proizvodnje isplativo, tim pre što, kao ni Azotara, nema previše radnika.
– Nešto je drugačija situacija kod RTB Bora, sa velikim brojem zaposlenih i stalnim pričama o novim nalazištima rude, mada brine što uprkos perspektivnim ležištima strane firme koje prvo iskažu interesovanje, odustaju od kupovine. I proizvodnja MSK je potrebna kao sirovinska osnova za ostale grane, ali ako do kraja godine uspe da se pokrene a potom ne nađe kupca, pitanje je da li država treba da je održava u životu – zaključuje Arsić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
