Time se umanjivao i marginalizovo značaj i uloga sindikata. Sindikalni uticaj na tranzicione tokove bio je, i ostao, zanemarljiv i po pravilu se odnosio na posledice. Sindikati su „prilagođavali“ aktivnost rezultatima pogrešnog modela privatizacije, ali i gašenju proizvodnje, socijalnom raslojavanju, deficitu slobodnih radnih mesta. Sindikati nisu uspeli da se ozbiljno lociraju u ovim tranzicionim previranjima, nisu pronašli nove ciljeve, nove metode, nove saveznike. Sindikalni pluralizam nije uspeo da se ozbiljno pozicionira u novim društvenim odnosima.

U suočavanju sa, u odnosu na sindikate, moćnom državom i moćnim poslodavcima (a oni su moćni samo u odnosu na sindikate), redukcija sveukopne aktivnosti sindikata na aktivnost sindikalnih rukovodilaca daje slabe rezultate. Umesto toga, potrebna je mobilizacija članstva, širenje mreže sindikalnih organizacija, povereništva i jačanje sindikata u celini. Od kada postoji sindikat, sindikalni rukovodioci se stalno žale da im članstvo ne dolazi na sastanke, osim ako nisu lično zainteresovani, da ne želi da učestvuje u sindikalnim aktivnostima i slično. Prihvatajući tu činjenicu sindikalni rukovodioci su zajedno sa članstvom tražili načine da se članstvo aktivnije uključi u rad sindikata. Ukoliko sindikalni pokret želi da jača, on mora da učini sve da mobiliše i aktivira talente i energiju svojih članova. To nije nimalo lak posao. Zahteva puno vremena, pažljivo planiranje i mnogo napornog rada. Bez obzira da li je reč o kolektivnom pregovaranju, rešavanju sporova ili nekoj drugoj temi, u svakoj od aktivnosti, članovi sindikata moraju biti i sindikalni organizatori, nosioci aktivnosti, ideja inicijativa, rešenja. Ako hoće moćan i uspešan sindikat članstvo i samo mora biti ne samo aktivno nego i proaktivno. Uloga sindikalnog rukovodioca se ne može svesti isključivo na pružanje usluge članovima, već je takođe važno da se ti isti članovi podstaknu da budu aktivniji. Na taj način se članovima stavlja do znanja da su oni zapravo sindikat. Ukoliko se od članstva ne zahteva posvećenost i direktno učešće u sindikalnim akcijama, sindikalni rukovodioci neće biti u mogućnosti da se efikasno bore za njih. Ako je članstvo apatično i pasivno nemoguće je da sindikat uspešno odgovori na sve izazove tranzicijskog sveta rada. Edukovano, informisano privrženo i aktivno članstvo lokalnih sindikata predstavlja temelj za uspeh sindikata u pregovaranju, političkim aktivnostima, privrednim aktivnostima, organizovanju, odnosima sa javnošću, formiranju koalicija u lokalnoj zajednici. Izgradnja snažnog sindikata u preduzeću jeste, i uvek će biti, veliki izazov. Mnogo toga se promenilo uključujući i okruženja u kojima članovi sindikata žive i rade. Članovi sindikata se moraju prilagođavati izazovima novog vremena.

Radnička i sindikalna prava temeljna su ljudska prava garantovana nizom obvezujućih međunarodnih dokumenata, te odredbama nacionalnog zakonodavstva u svakoj demokratskoj zemlji. Usprkos tome, ima poslodavaca koji svojim radnicima zabranjuju sindikalno organiziranje, a i radnika koji se boje uključivanja u sindikat. Poslodavci koji gaze prava svojih radnika krše niz međunarodnih konvencija i nacionalnih zakona, a uplašeni radnici im to tolerišu i dozvoljavaju. Činjenica je da poslodavci imaju novac i moć i da su radnici pojedinačno slabiji od poslodavaca. Ali radnici poseduju znanja i veštine koje su potrebne poslodavcima, a imaju i mogućnost udruživanja u sindikate putem kojih mogu štititi svoje interese. Stoga radnici moraju znati da niko nema pravo da zabranjuje organizovanje u sindikate i moraju znati da je sindikat interesna organizacija solidarnih radnika. Protivnicima sindikata, koji pogrešno poistovećuju sindikate s ostacima socijalizma, skrećemo pažnju na činjenicu da sindikati nisu izmišljeni u socijalizmu nego su mukotrpno nastajali u kapitalizmu radi nužne zaštite radnika od izrabljivanja. U socijalizmu su sindikati imali samo formalnu ulogu jer je radno zakonodavstvo detaljno uređivalo prava radnika. U kapitalizmu je obratno. Zakon pruža minimum zaštite, a za ostalo se radnici moraju izboriti kolektivnim ugovorom. A da bi mogli da potpišu kolektivni ugovor – moraju da budu organizovani u sindikat. Sa svakom promenom zakona i sa svakom uredbom, radnička prava se sužavaju. Takođe, često se ne poštuje kolektivni ugovori, a da situacija bude još teža, dosta je firmi koji uopšte nemaju kolektivni ugovor. U slučajevima kada preduzeća poseduju kolektivni ugovor, ostaje problem hiljada radnika koji su zaposleni kod malih poslodavaca i koji se ne mogu, ili mogu veoma teško i uz pomoć sa strane, sindikalno organizovati da bi koliko-toliko zaštitili svoja prava. S druge strane, malo je sudskih sporova zbog krešnja radnih prava, pre svega zbog opšte nesigurnosti i straha za radno mesto, pa poslodavci, bilo da su privatnici, ili su direktori u društvenim preduzećima, imaju širok prostor za zloupotrebe. Najzad, kazne predviđene zakonom za kršenje radničkih prava su beznačajne – čak je i Međunarodna konfederacija rada na njih stavila primedbe.

Autor je saradnik Centra za razvoj sindikalizma

www.sindikalizam.org

* Deo izlaganja Dušana Torbice na okruglom stolu „Moć i nemoć srpskih sindikata“ koji je održan 9. oktobra u Novom Sadu u organizaciji Insudtrijskog sindikata Srbije, Konfederacije slobodnih sindikata i USS „Sloga“, a uz finansijsku podršku Fondacije Fridrih Ebert.