Skroman učinak začinjen koncesionom aferom

Vlada Srbije obeležava sto dana rada. Prilika je to da se sumiraju rezultati, ali i najave planovi do kraja godine. Ali, bez obzira na to kako ministri ocenjuju sopstveni učinak, ekonomski stručnjaci su jedinstveni u stavu da je, bar što se tiče sprovođenja ekonomske politike, jedina svetla tačka nastavak pregovora o priključenju Srbije Evropskoj uniji. Ako bi, kako najavljuje potpredsednik Vlade Božidar Đelić, sporazum o asocijaciji i pridružiavanju ove jeseni bio potpisan, a EU uz to prihvatila i našu kandidaturu za članstvo u uniji, to bi predstavljalo poduhvat vredan svih pohvala. Analitičari, međutim, s pravom primećuju da to nije rezultat koji može da nadomesti sve ostalo što ili nije urađeno, ili je urađeno tako da se ne uklapa u proces priključenja evropskoj 27-rici. Budžet za 2007. koji je usvojen takoreći u cajtnotu (krajem juna), jedan je od najočitijih primera nesklada između onoga što je moralo da bude urađeno a nije. I to sve uz obrazloženje da se ranije preuzete obaveze i predizborna obećanja koalicionih partnera u vladi, po svaku cenu, moraju ispoštovati. Rezultat takvog pristupa je rast javne potrošnje koja je, inače, već dostizala gotovo polovinu bruto domaćeg proizvoda i nominalni rast budžetskih rashoda od oko 27 odsto. Ili, drugačije rečeno, to je značilo ponovno vraćanje na deficitaran način finansiranja države. Prema računicama Vlade Srbije ovogodišnji manjak u državnoj kasi trebalo bi da bude 0,6 odsto BDP dok je prema analizama Međunarodnog monetarnog fonda poželjan plus od 2,7 odsto BDP da bi bila održana uspostavljena makroekonomska stabilnost i omogućen održiv rast.

Nerealne projekcije

Činjenica je da je deficit u robnoj razmeni narastao na 4,2 milijardi dolara, što je za trećinu više u odnosu na isti period lane. Takav deficit, uz realni rast plata od 18,48 odsto u prvih sedam meseci ove godine, predstavlja ogroman pritisak na inflaciju. U tom kontekstu najava nadležnih ministara da će planirani okvir od 6,5 odsto biti teško održiv predstavlja uvod u to da kraj godine možda neće biti dočekan sa planiranim rastom BDP od 5,9 odsto, zatim rastom izvoza od 26,8, i uvoza od 23,7 odsto, da ne govorimo o rastu investicije od 21,5 odsto, zaposlenosti od jedan odsto i produktivnosti od pet odsto. Ali, zato da će verovatno plate realno brže porasti od planiranih 13,6 odsto, a deficit tekućeg računa plaćanja biće veći od 11,4 odsto BDP

Bez obzira na to što su u pet osnovnih principa na kojima su DS, DSS, NS i G17 Plus bazirali, inače, još nepotpisani koalicioni sporazum, uvrstili i očuvanje makroekonomske stabilnosti kao osnove za smanjenje siromaštva, očito je da su politički interesi nadvladali ekonomsku logiku. Donošenjem budžeta u kome je svako imao samo zahteve prema Ministarstvu finansija u čijoj je nadležnosti bila priprema budžeta, poslat je signal međunarodnoj javnosti da priča o jedinstvenom stavu u vezi sa vladinim prioritetima ne stoji baš na tako čvrstim nogama. A ni posledice takve politike nikako nisu za zanemarivanje. Stvari se ne ispravljaju priznanjem da je „ostvareni nivo spoljnotrgovinskog deficita dugoročno neodrživ i da je potrebno preduzeti miks mera za njegovo smanjenje pri čemu ključnu ulogu ima fiskalna politika, ali je važan i doprinos politike zarada, monetarne politike i politike kursa“. Pogotovu, ako se sve to Memorandumom o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici od 2007. do 2010. godine prolongira za 2008. godinu. Ako se priznaje da „smanjenje javne potrošnje i fiskalnog deficita predstavlja ključnu polugu za smanjenje domaće potrošnje i spoljnotrgovinskog deficita“ i najavljuje smanjenje javnih rashoda u BDP za 1,5 do dva odsto naredne godine, onda se nameće pitanje kolika će biti cena veoma relaksirane ovogodišnje fiskalne politike, kao i da li je moguće usvojiti drugačiju politiku kada se zna da će i naredna godina biti izborna. To, dalje, otvara dilemu postoji li ili ne saglasnost unutar vlade u vezi s ključnim makroekonomskim potezima koji bi trebalo da uslede. Nije teško reći da bi za očuvanje makroekonomske, a pre svega cenovne, stabilnosti od izuzetne važnosti bilo da fiskalna i monetarna politika budu usklađeni, odnosno, da jedna drugu podržavaju. Nije dovoljno konstatovati da će ostvarivanje projektovane inflacije od 6,5 odsto u 2007. godini zavisiti od restriktivne monetarne politike, stabilizovanja cena sirove nafte i kontrole rasta cena u javnom sektoru, a onda kritikovati centralnu banku zbog visoke cene održavanja makroekonomske stabilnosti. I to uprkos tome što u Memorandumu stoji da će „uloga monetarne politike biti naročito važna u drugoj polovini 2007. godine imajući u vidu relativno skromne mogućnosti za delovanje fiskalne politike u ovom periodu“.
Prvih sto dana vlade je u dobroj meri pokazuje, takođe, da se politički interesi stranaka na vlasti mnogo češće nego što bi to bilo ukusno, stavljaju u prvi plan. Odmah pada u oči izostanak svake kritike na račun prethodne vlasti, čak i tada kada ima osnovanih sumnji da nije rađeno sve kako valja i da je, u najmanju ruku, potrebno „preseći“ neke poslove. Prvi na udaru kritike trebalo bi da se nađe Nacionalni investicioni plan, ali je, umesto toga, prednost data kontinuitetu u finansiranju započetih projekata, bez obzira na njihovu nacionalnu važnost i opravdanost, dok je priporitet nad prioritetima – Koridor 10 – ostao u drugom planu. Preti opasnost da radovi za koje su dobijeni i međunarodni zajmovi, zbog nedostatka sredstava, budu obustavljeni. Istina, Dragan Đilas, ministar zadužen za realizaciju Nacionalnog investicionog plana najavljuje da će uskoro predstaviti javnosti detaljan izveštaj o tome koliko je do sada sredstava od privatizacije potrošeno na projekte iz NIP kao i kako su ta sredstva trošena, a najavljuje i promene u određivanju prioriteta. Ali, pitanje je koliko je sredstava dobijenih prodajom Mobi 63 bespotrebno bačeno samo da bi se pridobili glasači u nekoj lokalnoj sredini. I da li će neko od onih koji su takve odluke donosili za to snositi odgovornost. S obzirom na to kako je priča o neobjavljivanju Ugovora o koncesiji za autoput od Horgoša do Požege već proglašena kao „politička hajka novopridošlica na stranke iz prethodnog saziva vlade, nije teško proceniti da će, ako želi da očuva koaliciju, vlada mnoge stvari nastaviti da radi po principu „što je bilo, bilo je, ova godina je ionako izugubljena, dajte da vidimo da li možemo nešto da uradimo u naredne tri godine mandata“. I pri tom će, nema sumnje, u prvi plan isticati rezulatate ostvarene u proteklom periodu. Neki od njih su sasvim zadovoljavajući, recimo, sedmomesečni rast cena od 5,9 odsto, zatim rast industrijske proizvodnje od 4,8 odsto, kao i izvoz od 42,5 odsto (mereno u dolarima), odnosno 32 odsto (izraženo u evrima). Manje će biti potencirano da je i uvoz povećan za 37,7 odnosno 27,5 odsto u zavisnosti od toga da li je izražen u dolarima ili evrima.