Foto: EPA / ROLF HAID

Prema poslednjem popisu, Osečina je imala tek nešto više od 13.000 stanovnika i najviše šljive po čoveku – čak 80 stabala. I dok je šljiva sve više, stanovnika je sve manje.

– Imamo četiri do pet hektara šljive, pravimo pekmeze, džemove, slatko, rakiju. Dosta prodamo ovako od kuće i po sajmovima. Ne postoji organizovana neka prodaja jer je teško. Veliki su problemi i ovde kao i u državi i sve to utiče na prodaju – kaže Jovan Vilotić, jedan od pedesetak proizvođača koji su proteklog vikenda izlagali na Sajmu šljive, 14. po redu, koji Osečina organizuje.

Sa suprugom i troje dece živi u selu Dragijevica i nekako se, kako kaže, snalaze.

– Ove godine je bio i strašan problem sa radnicima, nema ih dovoljno, a i cena je 2.000 dinara dnevno, a šljiva je 15 dinara i onda se to teško uklapa. Ali živimo, moramo – objašnjava pokazujući na lepo aranžirani štand iza sebe.

Dva su velika problema, kaže Vilotić, jedan važan što mladi odlaze sa sela i drugi što ljudi ne znaju da se ujedine.

– Već početkom godine ljudi su u dugovima, a da smo složni pa da ne beremo, ovako svake godine sve je isto. Stenlej je 15 dinara, „požegača“ 25 dinara, a sve bi trebalo da bude i do 10 i 15 dinara više da bi se isplatilo – navodi Vilotić.

Svaki štand sportske hale u kojoj je Sajam bio smešten je bio savršeno aranžiran. Zanimljiva pakovanja, kreativnost u svakoj teglici, velikoj ili maloj flašici rakije. Čak i u svakom kolaču, a bilo ih je baš dosta. Od šljiva, uglavnom. Cene su raznovrsne, jer sve zavisi od pakovanja, ali najčešće je tegla pekmeza ili džema 300 dinara, a litar rakije 500 dinara.

– Po sajmovima dosta prodamo, ali i preko interneta i kući – kaže Marijana Damjanović iz sela Lopate. Šljivu proizvode na dva hektara, ali imaju i drugog voća. Ipak, najviše se traži sve od šljive – pekmez, džem, slatko i rakija.

U Osečini su izgleda na vreme shvatili koliko je isplativije preraditi šljivu i kupcima ponuditi gotov proizvod. U celoj Srbiji godišnje se preradi i do 600.000 tona ovog voća. U Osečini je to nekih 30.000 tona, od čega dve trećine ode na sušenje u 200 mini sušara koliko ih ima u kraju. Osušena šljiva se proda po višestruko većim cenama, a Osečina je i najveći domaći izvoznik suve šljive. Nekih 600 tona ode za Rusiju, Italiju, Francusku i Poljsku.

Skoro 65 odsto ukupne domaće proizvodnje šljive završi u rakiji. Upravo, to je osnovni proizvod Pauna Srećkovića. Dok stoji iza štanda ima puno posla, malo-malo neko ispije čašicu šljivovice koju je izložio. Stariji gospodin zatražio je još jednu – ako može. Sipao mu je Paun još jednu.

– Od petsto do hiljadu kila – odgovara na naše pitanje koliko je ispeče godišnje. Zadovoljni su, kako kaže, on i baba donekle, dođe im to što se bave šljivom kao dodatak na penzije. Ima dva hektara ili, kako on kaže, „500 drveta“ i najveći deo onoga što uberu ode u rakiju.

Suva šljiva kao dijetalni proizvod

Podršku proizvođačima na Sajmu u Osečini dali su i NALED i USAID, a direktor USAID Projekta za konkurentnu privredu, Aleksandar Pavlović, ističe za Danas da je kao deo jednog od projekata formirana asocijacija sa devet izvoznika suvih šljiva. „Ideja je da se otvore nova tržišta, da se dovedu kupci iz Evrope, tamo gde nas sada nema i da se naš „stenlej“ pozicionira kao različit proizvod na njihovim tržištima. Ne možemo da ga prodamo kao suvu šljivu, jer Čileanci prodaju suvu šljivu koja je slađa, a jeftinija. Ali možemo da ga prodamo kao dijetalni proizvod, jer ima ubedljivo najviše antioksidanata u sebi i vrlo malo šećera“, navodi Pavlović.

Povezani tekstovi