Šta će višnje u potoku? 1Foto: Privatna arhiva

Jedan se žali da mu je ponuđena cena od 20 dinara po kilogramu, navodno su našli crva, posle su se usaglasili da bi bilo bolje kad bi svi isto postupili i bacili svoje višnje umesto da ih prodaju po toj ceni.

Snimak je naišao na podeljene reakcije, s tim da je u velikom broju komentara ovaj postupak proizvođača naišao na osudu, pa čak i grube uvrede. Argument komentatora je da je bilo puno bolje da su te višnje poklonjene nekom ko je siromašan i gladan umesto da su završile u potoku.

I zaista, zašto su višnje završile u potoku? Zar nije bacanje hrane greh? Zar nije bolje da je ta hrana podeljena gladnima umesto da je bačena? Ili bar da su prodali za 20 dinara, to je valjda bolje nego da ne zarade ništa?!

Racionalan odgovor, koliko god to čudno bilo, iz pozicije proizvođača višanja je – nije.

Evo i obrazloženja.

Verovatno ste upoznati sa jednim od najpoznatijih eseja u teoriji igara – dilema zatvorenika. Esej počiva na pretpostavci da su dva člana kriminalnog udruženja uhvaćena bez čvrstih dokaza, te da se drže u samicama i da im je ponuđeno da okrive onog drugog u zamenu za drastično umanjenje kazne. Samim tim, ukoliko bi prvi okrivio drugog a ovaj drugi negirao svaku krivicu, prvi bi dobio uslovnu kaznu a svedočenje ‘kolege’ bi bio dovoljan dokaz da drugi ode na dugogodišnju robiju. U slučaju da se međusobno okrive, obojici bi saradnja bila uzeta kao olakšavajuća okolnost, pa bi dobili manju kaznu od maksimalne, ali pošto su obojica dokazano krivi, ipak, bi išli u zatvor.

Šta će višnje u potoku? 2
Foto: Pixabay/1195798

U teoriji, najracionalnije ponašanje je da obojica ostanu čvrsti i ne optuže onog drugog. U tom slučaju, obojica dobijaju uslovne kazne i vraćaju se na slobodu. Ali se to u praksi ne dešava jer individue ovakve situacije sagledavaju iz svog ugla i vode se sopstvenim interesima. Zatvorenik A ne zna da li će ga zatvorenik B optužiti i rizik njegove lojalnosti prema njemu može da bude dugogodišnja robija ukoliko se to desi. Nasuprot tome, ukoliko ga optuži, jedini ishodi su uslovna kazna ili daleko manje vreme u zatvoru.

Model kaže da će u ovom slučaju uvek da dođe do međusobne optužbe jer su akteri zbog svoje „sebičnosti“ uvek spremniji da odaberu manje racionalnu opciju od one koja bi im bila na raspolaganju kad bi verovali jedan drugom.

Slična situacija je u odnosu proizvođača višanja i nakupaca.

Prskana višnja u otkupu ove godine vredi oko 50 dinara. Vredi više od neprskane jer nema crva koji umanjuje vrednost jer tržište misli da je višnja zdravija ukoliko nema crva. U stvarnosti, ta višnja nema crva jer je tretirana sa hemikalijama i ukoliko procedure nisu ispoštovane, siroti crv je najmanje zlo koje konzumenta višanja može da zadesi. Ukoliko se pokaže da je crv ipak prisutan (utvrđuje se tako što se uzorak svežih višanja potopi u hemijsko sredstvo, posle 5 minuta crv ispliva ako ga ima) cena pada na 25-30 dinara jer navodno te višnje manje vrede.

Opcije koje stoje pred proizvođačima je da ne prskaju višnju i nadaju se ceni od preko 30 dinara, ili da je prskaju i nadaju se ceni od 50 dinara. U prvom slučaju, proizvođačka cena koštanja je najmanje 30 dinara (berba 20, održavanje zasada 5, zauzeće parcele 5 dinara) dok je u slučaju kad se prska cena koštanja višanja puno bliža cifri od 40 dinara zbog dodatnog troška goriva i hemikalija. U oba slučaja rad seljaka ne ulazi u kalkulaciju.

U konkretnoj situaciji, nakupac je pronašao crva i ponudio 20 dinara. Isti dan, cena višanja na pijaci u Beogradu bila je 120-160 dinara. Seljak je verovatno prskao višnje i očekivao cenu od najmanje 50 dinara. Pošto je nije dobio, opcije su da proda po 20 ili nekom pokloni te višnje pošto se radi o robi sa poprilično kratkim rokom trajanja.

Umesto toga, odlučio je da višnje baci i to snimi. Razlog je da nakupac ne zaradi ono što je mislio da će zaraditi jer mu se sreća nasmešila kad se crv pokazao u posudi za testiranje.

Kao što će zatvorenik izdati svog kolegu da ovaj ne ode na slobodu dok on robija, tako niko od ova dva aktera neće zaraditi ništa tog dana jer su višnje završile u potoku. Umesto da obojica podele očekivanu zaradu od 90 dinara (prodajna cena na pijaci – trošak prodaje – transport), niko nije zaradio ništa, ali je nakupac dobio lekciju da ukoliko ne bude korektan i ispoštuje trud i rad seljaka, dogodine će isto ostati kratkih rukava.

Na kraju pitate – zašto seljak ipak nije poklonio te višnje nekome?

Tri su odgovora.

Prvi, zato što to isto nešto košta, najjeftinije je vratiti praznu prikolicu, traktor manje zapinje, manje se goriva troši.

Drugi je što bi u toj situaciji neko dobio nešto za džabe što vredi 20 dinara. Kad kod seljaka neko ponudi da bere višnje za džabe jer ima višak slobodnog vremena koje bi da mu pokloni, možda će se to i desiti.

Treći je, naravno, da nakupci vide da racionalnost slabijeg u ovom odnosu nije nešto na čemu mogu da grade svoju pregovaračku poziciju. Pa ko duže izdrži.

Autor je konsultant Svetske banke i vikend farmer

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.