Predstavnici Vlade Srbije najavili su da će sledeće nedelje javnosti biti prezentiran novi nacrt zakona o restituciji nacionalizovane imovine, koji će se, prema zasad dostupnim informacijama, odnositi samo na imovinu nacionalizovanu posle 1945. godine. „Do sada niko nije pomenuo obeštećivanje Jevreja i antifašista kojima je kolaboracinistička vlada oduzimala imovinu do 1945. godine, a razvijene evropske zemlje su upravo njima vraćale imovinu“, rekao je za Danas ekonomista Mahmut Bušatlija.


Dr Vesna Aleksić, vanredni profesor Fakulteta za međunarodnu ekonomiju, bavila se u okviru svojih naučnih istraživanja i ovom temom. Ona za Danas kaže, najpre, da su Nemci za vreme Drugog svetskog rata vodili vrlo pedantnu evidenciju, da je oduzeta jevrejska i druga imovina, obeležavana znakom GBV (Generalni opunomoćenik za privredu) i da joj ne bi bilo teško ući u trag.

Prema rečima Aleksićeve, 31. maja 1941. godine okupacione vlasti u Srbiji donele su uredbu kojom je Jevrejima, ali i Srbima, zabranjeno da koriste sve svoje bankarske račune, hartije od vrednosti, kao i dragocenosti pohranjene u sefovima banaka. Jevreji su, kaže ona, istovremeno morali da prijave celokupnu svoju imovinu, sve do predaje ključeva od kuća, nad kojom je tada uspostavljeno starateljstvo Generalnog opunomoćenika za privredu Srbije na čijem čelu je bio Nemac Nojhauzen. „Tako je sredinom 1941. godine već postojala kompletna evidencija jevrejske imovine. Samo je u Beogradu tokom prvih mesec i po dana imovinu prijavilo više od 3500 Jevreja“. Pošto im je oduzeto pravo da raspolažu svojim novcem na bankarskim računima, Jevrejima je 22. juna 1941. godine konfiskovana i nepokretna imovina, dakle oduzeto im je pravo da raspolažu i njome. Do sredine 1942. godine Nemci su tu imovinu, naročito preduzeća u kojima je bio dominantan jevrejski kapital, prodavali u bescenje isključivo nemačkim privrednim i vojnim predstavnicima u Srbiji. Novac od te prodaje slivao se na račun Bankarskog društva u Beogradu. „Ono što su prodali do sredine 1942. godine prodali su, a tada preostali deo jevrejskih kuća ne samo u Beogradu nego širom okupiranog dela Srbije, Nemci prebacuju na Nedićevu vladu. Njoj je dato da tu imovinu proda“. Aleksićeva podseća da je tokom kratkog aprilskog rata Vojska Kraljevine Jugoslavije pokušala da onesposobi određene privredne resurse, kako Nemci ne bi mogli da ih koriste, minirala je recimo deo Borskog rudnika.

„Kad su Nemci ušli u Srbiju, oni su od Nedićeve vlade tražili da im plati ratnu odštetu za ta uništena postrojenja. Nedićeva vlada je preko Ministarstva finansija i Srpske narodne banke isplaćivala određene iznose ratne odštete i to opet preko Bankarskog društva u Beogradu, a Bankarsko društvo je taj novac prebacivalo na Dojče banku u Nemačkoj. Pošto su sredstva Nedićeve vlade bila ograničena, Nemci su se dosetili i rekli: evo vam jevrejske kuće, vi ih prodajte. Licitaciju je vršilo tadašnje Ministarstvo finansija, a licitacija se završavala tako što su kuće kupovali Srbi, isključivo simpatizeri Nedićeve vlade, u bescenje. Novac od ovih licitacija uplaćivan je Državnoj hipotekarnoj banci, a ona ga je transferisala na specijalni račun u Bankarskom društvu u Beogradu na ime ratne odštete“, kaže Aleksićeva.

Ona priznaje da tokom svog temeljnog istraživanja nije pronašla nijedan dokaz da je taj novac korišćen za bilo šta drugo sem za plaćanje propisane ratne štete Nemcima. „Nisam našla da je taj novac na bilo koji drugi način korišćen. Druga je priča, što su te kuće naselili Srbi, što su uopšte sebi dozvolili da kupe jevrejske kuće. To je druga, ozbiljna priča. Ali u ekonomskom i finansijskom smislu, ja nemam nikakve dokaze da je taj novac za nešto drugo korišćen. Do sredine 1943. godine sva jevrejska pokretna imovina i novac dobijen prodajom jevrejske nepokretne imovine preneti su u Nemačku, u Dojče banku. To sigurno nije dočekalo kraj rata u Srbiji“, kaže Aleksićeva.

Ali zašto bi onda Srbija, a ne Nemačka, trebalo da restitucijom vrati tu imovinu? „Zato što je Srbija tu imovinu prodavala. Nedićeva vlada je bila kvislinška vlada i ima deo odgovornosti jer je u tome učestvovala. A ne treba zaboraviti ni to da je 1945. godine nacionalizovana imovina i tim Srbima, koji su kupili jevrejske kuće, pa možemo doći u situaciju da u procesu restitucije neko na Dorćolu potražuje kuću koja realno i nije njegova“, kaže Aleksićeva. Još bi paradoksalnije bilo da država vrati imovinu ili obešteti vojvođanske Nemce, a da to ne učini kad su Jevreji u pitanju, smatra ona. „Nemačka imovina u Vojvodini jeste velika, ali ne može da se poredi sa predratnom jevrejskom imovinom u Srbiji“, kaže dr Vesna Aleksić.

U bankama 4 odsto

Do 1940. godine jevrejski kapital je učestvovao u gotovo svim srpskim bankama u ukupnom iznosu od 18 miliona dinara ili 4,1 odsto

Centar za pljačku

„Opšte jugoslovnsko bankarsko društvo, bilo je banka stranog evropskog kapitala, ali vodeći paket akcija u njemu 1938. godine preuzimaju Nemci. Dele ga 1941. godine na Bankarsko društvo u Beogradu i Bankovno društvo u Zagrebu. U finansijskom smislu to je bio centar preko koga su vršili pljačku ne samo jevrejske imovine“, kaže Vesna Aleksić.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.