Strane banke češće ulaze u rizične plasmane od domaćih

Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda iz marta prošle godine u Srbiji je evidentiran „zabrinjavajući nivo nenaplativih kredita“, s obzirom na to da 20,7 odsto ukupno odobrenih kredita spada u tu kategoriju. Pozivajući se na podatke Kreditnog biroa, koji registruje svako kašnjenje u otplati kredita (za privredu je to 15 dana, a za stanovništvo 60 dana) domaći ekonomisti se ne slažu sa takvom ocenom i tvrde da je „kreditna“ slika Srbije znatno lepša. Prema tim podacima, udeo kredita sa docnjom u ukupno odobrenim kreditima iznosi 9,1 odsto. Najveći udeo u ukupnim potraživanjima ima privreda – 11,9 odsto, slede preduzetnici – osam odsto i na kraju stanovništvo sa 3,7 odsto. Dakle, i prema mnogo strožijim kriterijumima od onih koji se koriste u međunarodnoj metodologiji, Srbija se ne može svrstati u red zemalja u kojima se stepen nenaplativosti kredita može okarakterisati kao zabrinjavajući.

Opasno nagomilavanje nenaplativih potraživanja

Studije bankarskih kriza u svetu pokazale su da je nagomilavanje nenaplativih kredita u bilansima banka jedan od sigurnih simptoma krize. Najupečatljiviji primer za to jeste bankarska kriza (1997. godine) koja je išla zajedno sa platnobilansnom krizom u zemljama jugoistočne Azije. Ta kriza nastala je nakon zapljuskivanja finansijskog tržišta ovih zemalja stranim kapitalom, a bila praćena popuštanjem kreditnih standarda. I zemlje u tranziciji suočile su se nekoliko puta sa manjim ili većim bankarskim krizama izazvanih istim razlozima, ali u poslednjih deset godina njima je ipak uspelo da udeo nenaplativih kredita značajno smanje i svedu ga na umereni nivo. U regionu centralne Evrope i Baltika taj udeo se približio proseku u evrozoni i kreće se od tri do četiri odsto, dok je u regionu jugoistočne Evrope prosek iznad 10 odsto.

Analizirajući otkud takva konstatacija u izveštaju MMF, Jasna Dimitrijević, saradnik časopisa Kvartalni monitor, kaže da je problem u metodologiji prema kojoj se vrši klasifikacija potraživanja banaka koju propisuje NBS. Tom metodologijom se u nenaplative kredite svrstavaju sva „sumnjiva“ potraživanja koja se prema stepenu naplativosti dele u pet kategorija, a kao kriterijumi se, osim docnje u naplati, koriste još i usklađenost novčanih tokova poverioca, poslovni uspeh preduzeća, struktura i visina kapitala preduzeća, i kvalitet obezbeđenja kredita.

Fleksibilniji pristup

Ne odustajući od razvrstavanja kredita u pet kategorija i propisivanja obaveznog rezervisanja od dva,10, 25, 50 i 100 odsto za svaku od njih, NBS je izlazeći u susret zahtevima banaka, omogućila fleksibilniji pristup kada je reč o klasifikaciji potraživanja uz odgovornije angažovanje funkcije upravljanja rizicima. Uvedeni su rasponi pri klasifikaciji potraživanja, omogućen je povoljniji tretman preduzeća osnovanih u poslednje dve godine jer banke procenjuju njihovo investiranje i projektno finansiranje. Povoljniji tretman imaju i preduzeća koja imaju sigurne garancije.

– Kako su početkom 2001. godine nenaplativi krediti u bankarskom sektoru činili čak 80 odsto njihove aktive, nije čudno što je NBS izuzetno oprezna kada je reč o klasifikaciji kreditnog portfolia banaka. Uostalom, to je jedan od osnovnih instrumenata upravljanja kreditnim rizikom na koji se oslanja i drugi instrument – rezervisanje za potencijalne gubitke, koji je u razvijenim zemljama prepušten proceni banke, a kod nas to propisuje centralna banka kako bi se poslovne banke obeshrabrile da uđu u rizična kreditiranja. Osim toga, u Srbiji se sva potraživanja jednog klijenta svrstavaju u kategoriju rizičnih ukoliko je samo jedan njegov kredit zapao u docnju, a zbog čestih promena propisa NBS često dešava da i nerizični plasmani u jednom trenutku budu prebačeni u rizičnu grupu – objašnjava Jasna Dimitrijević.
To su neki od razloga, po oceni Dimitrijevićeve, što se uprkos odmakloj reformi bankarskog sistema finansijska slika klijenata banaka ne popravlja. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su strane banke sada manje oprezne nego na početku svog rada u Srbiji, jer su procenile da posle dve-tri godine rada dobro poznaju svoje klijente. Ne treba isključiti ni to da u želji da se što brže šire, snižavaju svoje kriterijume za odobravanje kredita, ili da ukazuju poverenje onima u kojima vide potencijal uprkos njihovim ne tako dobrim poslovnim preformansama. Banke su spremne da plate visoku cenu rezervisanja čak i 100 odsto kapitala, samo da bi takvog klijenta privukle. Sve u svemu, prema podacima MMF udeo nenaplativih kredita se smanjuje u odnosu na 2004. i 2005. godinu, kada je to učešće bilo 22,2, odnosno 23,8 odsto, ali zato udeo rizičnih kredita, za razliku od državnih banaka, ozbiljno raste u bankama sa većinskim stranim vlasništvom. Naime, dok je 2004. godine samo 10 odsto kredita bilo svrstano u rizične, 2006. godine je taj udeo povećan na 16,1 odsto. Za razliku od toga, kod banaka u kojima je država imala većinski udeo 2004. godine i gde je čak 41,2 odsto svih kredita bilo u kategoriji nenaplativih, sada je taj udeo sveden na samo 25 odsto, ali je u međuvremenu dobar deo državnih banaka prešao u ruke stranih vlasnika koji su u „miraz“ preuzeli i deo možda nikada nenaplativih kredita.
Ono što posebno zavređuje pažnju jeste da su udeli nenaplativih potraživanja u domaćim privatnim bankama izuzetno visoki i to je možda najbolji dokaz da u oceni finansijske slike klijenata banaka u Srbiji treba biti izuzetno obazriv. U tim bankama i dalje polovina ukupnih plasmana spada u kategoriju nenaplativih potraživanja. Dok je 2004. godine taj porcenat iznosio 46,6 odsto, 2005. godine se popeo na čak 51,8 odsto da bi lane pao na 49,7 odsto. Treba podsetiti i na podatak da u ukupnoj masi kredita, koji čine 30 odsto GDP, dominiraju krediti odobreni preduzećima (čak 65,9 odsto), dok krediti stanovništvu čine 31,7 odsto. Činjenica je, takođe, da prosečan kredit odobren preduzećima iznosi 8,7 miliona dinara ili oko 110 hiljada evra, dok je prosek nenamenskih kredita odobrenih građanima oko 163 hiljade dinara ili 2.000 evra, a prosečan stambeni kredit 1,8 miliona dinara ili 23.000 evra. Kako je čak 85 odsto svih docnji u otplati kredita pripisano preduzećima, to bi moglo da bude jedno od objašnjenja za sliku u privatnim domaćim bankama koje su najverovatnije u ovakvu poziciju došle zahvaljujući privrednim klijentima koje prate.
– U srpskoj privredi postoji nekoliko velikih žarišta nelikvidnosti, što je sinonim za tolerisanje kašnjenja u plaćanju obaveza. To su pre svega velika javna preduzeća i državne institucije. Njihova kašnjenja u izmirivanju obaveza se potom, u koncentričnim krugovima, šire na njihove poverioce – banke i dobavljače. Na dobavljače se prenosi tako što i oni kasne u isplati svojih obaveza prema poveriocima, a banke pak, zbog veličine i tržišne moći tih krupnih klijenata, pronalaze izlaz iz te situacije kroz refinansiranje kredita ili pravljenjem aneksa ugovora kojim se menjaju početni uslovi kreditiranja, pre svega rok otplate. Apsurd je što se ovi krediti zbog državne garancije kvalifikuju kao najmanje rizični, mada je svima jasno da se bez rešavanja ovog problema, ne može očekivati veći stepen naplativosti kredita, što je inače jedan od najilustrativnijih sintetičkih pokazatelja kvaliteta stabilnosti finansijskog sistema i kreditnog rejtinga zemlje – zaključuje Jasna Dimitrijević.