Teško breme inostranih kredita

Komentarišući stanje spoljne zaduženosti Mlađen Kovačević, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu upozorava da se Srbija približila grupi visoko zaduženih država i tu konstataciju potkrepljuje podatkom da se, ako je dug 2,2 puta veći od izvoza zemlja smatra visoko zaduženom.
– Krajem septembra Narodna banka Srbije objavila je podatak da je spoljni dug Srbije premašio 23 milijarde dolara. U septembru je, po osnovu korekcije odnosa dolara i evra, dug povećan za oko 700 miliona dolara, a svakog meseca preduzeća se zadužuju sa dodatnih 500 do 600 miliona dolara. Tako je, recimo, samo u septembru dug povećan za milijardu dolara, čemu je u najvećoj meri doprineo odnos dolara i evra. Primera radi, krajem avgusta jedan dolar vredeo je 1,3 evra, a mesec dana kasnije više od 1,4 evra. Ta pomeranja vrednosti između vodećih svetskih valuta odražavaju se na spoljni dug Srbije zbog činjenice da je oko 78 odsto duga izraženo u evrima, što znači da svaki pad vrednosti dolara utiče na rast spoljonog duga Srbije – naglašava Kovačević, dodajući da će biti dobro ako ukupan spoljni dug na kraju godine ne premaši 24 milijarde dolara.

Prezaduženi i građani

Prema podacima Narodne banke Srbije ukupno zaduženje građana po svim osnovama kreće se, oko 3,3 milijarde evra, što je dug od oko 400 evra po stanovniku. Ipak, guverner upozorava da kreditna zaduženja građana konstatno rastu, a gotovinski krediti sa rokom otplate od deset godina su bili najinteresantniji bankarski “ proizvod“. Ipak, kada se uporede podaci o broju zaposlenih i proseku zarada činjenica je da ne može svako da dobije kredit, pogotovo ne značajniju sumu. To znači da su, prema nekim računicama, građani kojima su banke odobrile kreditdužni oko 3.500 evra, što upućuje na podatak da je svaki korisnik kredita dužan više od deset prosečnih plata – ističe Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za liberalno tržište.

Naš sagovornik podseća da pad vrednosti dolara deluje pozitivno na vrednost izvoza (u evrima), ali dodaje da u uvoznim stavkama dominiraju zaduženja u dolarima, jer se uvoze nafta i gas, a ta uvozna stavka se obračunava u dolarima. Na pitanje da li bi Srbija mogla zapasti u nevolje i naći se na ivici dužničke krize Kovačević kaže da to niko sa sigurnošću ne može da tvrdi. On podseća na podatak da je krajem 2000. godine ukupni javni dug iznosio 13,2 milijarde dolara, ali da je za sedam godina državni dug smanjen, dok je privatni dug, zbog ubrzanog zaduživanja domaćih preduzeća i banaka direktno u inostranstvu, narastao. Pritom je utvrđivanje dolarskog duga svojevrsna „matematička gimnastika“, zbog slabljenja američke valute u odnosu na evro, mada je činjenica da upravo su banke i firme iz Srbije najviše stranih kredita uzimale u evrima.

Nepodnošljiva lakoća zaduživanja

Preduzeća su krajem septembra stranim bankama i poveriocima dugovala čak 9,2 milijardi dolara, pri čemu stopa zaduženosti firmi raste fantastičnom brzinom. Banke su, inače, bile „lideri“ u zaduživanju u inostranstvu sve dok Narodna banka Srbije nije uvela obaveznu rezervu, koja je naterala bankare da polože 45 odsto sredstava na račun NBS. O „lakoći“ zaduživanja govori podatak da je ukupni spoljni dug Srbije prema kreditorima krajem 2006. godine iznosio 19,6 milijardi dolara, što je za čak 5,8 milijardi dolara više nego godinu dana ranije. Glavnica duga iznosila je 18,7 milijardi dolara, redovne kamate 392 miliona, dok su zatezne (zbog neredovnog servisiranja obaveza) narasle na 482 miliona dolara. Trenutno, dakle, svaki stanovnik Srbije strancima u proseku duguje oko 3.000 dolara, mada je suma duga po glavi stanovnika daleko veća jer taj dug može da „servisira“ samo oko dva miliona zaposlenih, tvrdi Mlađen Kovačević, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

– Trebalo bi, takođe, naglasiti da Srbija, pored sve većih obaveza po osnovu budućeg servisiranja spoljnog duga, ima zakonsku obavezu da servisira staru deviznu štednju, koja iznosi oko tri milijarde evra. Ome treba dodati i ogromne devizne obaveze koje će proisteći iz zakona o denacionalizaciji, a odnose se na isplatu bivših vlasnika nacionalizovane imovine kojima se ta imovina, iz objektivnih razloga, ne može vratiti u naturalnom obliku. Imajući u vidu sve to ekonomisti već godinama upozoravaju na realnu opasnost da Srbija, pogotovu ako nastavi olako da se zadužuje u inostranstvu, zapadne u tešku krizu eksterne nelikvidnosti, tvrdi Kovačević.
Na opasku da i stručnjaci Međunarodnog monetranog fonda upozoravaju na visok nivo zaduženosti Srbije naš sagovornik podseća da se MMF hvali da je prema njegovim savetima dosta urađeno u Čileu, ali ne pominje da su Koreja,Tajavan, ili Indonezija zabeležile „problematičan“ rezultat. „Sve zemlje, sem Turske, vratile su svoje dugove MMF. Tog balasta se pre nekoliko meseci oslobodila i Makedonija. U svetu, među korisnicima usluga MMF, preovladava mišljenje da su recepti te organizacije šablonski i da nisu prilagođeni različitim uslovima u pojedinim zemljama, a ja već nekoliko godina dokazujem da recepti koje nam stručnjaci MMF nameću nisu uvek korisni za Srbiju“, ističe Kovačević.
Tačno je da veći deo spoljnog duga Srbije čine dugovanja stranih kompanija, banaka i domaćih preduzeća, međutim, i državni dug koji, prema nekim procenama iznosi oko 8,5 milijardi dolara, predstavlja veliko opterećenje. Obeshrabruje i podatak da javni dug neprestano raste, utoliko pre što Srbija nije država bez problema, pa svako novo zaduživanje predstavlja dodatni teret za zemlju. Zato bi prihode od privatizacije trebalo racionalno iskoristiti i pripremiti se za servisiranje duga – ističe Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište.
Komentarišući mogućnost da država proglasi bankrot i zapadne u dužničko ropstvo, Stevanović kaže da države ne bankrotiraju. „Država mora da obavesti poverioce da više nije u stanju da servisira svoja dugovanja, ali taj potez ima političku cenu, a jedan od negativnih efekata jeste povlačenje stranih investitora sa tog terena. U slučaju da neka država objavi da nije sposobna da vraća svoje dugove, traže se politička rešenja, prolongira se otplata anuiteta i kamata, uz primenu drugih mera za „neuračunljive“ države. Srbija nije ni blizu tih problema i verujem da će uspeti da servisira svoje dugove“, komentariše naš sagovornik. On ističe da građane ne treba da interesuje prosek zaduženosti po stanovniku jer niko taj dug neće vraćati iz svog džepa, ali i te kako treba da ih zanimaju dugovanje države, odnosno javni dug koji će kao poreski obveznici plaćati.
Stevanović tvrdi da i najveći deo deviznih rezervi Srbije, koje prema podacima NBS premašuju 14,2 milijarde dolara, potiče od kredita koje su banke ili firme uzele u inostranstvu, s obzirom na to, obavezne da 45 odsto sredstava polože kao depozit na računu centralne banke.
– Procena da će spoljni dug Srbije premaštiti 24 milijarde dolara neće sprečiti nova zaduženja firmi i države. Ta konstatacija se posebno odnosi na preduzeća koja za to imaju prostora u profitu koji ostvaruju. Kad je reč o zaduživanju građana treba očekivati dalji rast kredita, pre svega stambenih, mada će i država, možda, posegnuti za kreditima kako bi realizovala neke kapitalne investicije kao što je, na primer, obilaznica oko Beograda ili nešto slično. Ali, da bi nove kredite država trebalo da troši racionalnije nego što je ranije bio slučaj – sugeriše Stevanović.