Ekonomska teorija dugo je objašnjavala zašto slobodna tržišta ne mogu sama sebe da koriguju, zašto je potrebna regulacija, zašto postoji važna uloga koju u ekonomiji treba da igra vlada. Međutim, mnogi, posebno ljudi koji rade na finansijskim tržištima, podržavali su neku vrstu „tržišnog fundamentalizma“. Loše vođene politike do kojih je došlo (podržane i od nekih članova ekonomskog tima Baraka Obame), nanele su ogromne troškove zemljama u razvoju. Trenutak prosvetljenja došao je tek kada su takve politike počele da nanose troškove SAD i drugim naprednim industrijskim zemljama. Kejns je tvrdio ne samo da tržišta ne koriguju sama sebe, većda u slučaju teške krize, monetarna politika verovatno neće biti efikasna. Potrebna je fiskalna politika. Ali nisu sve fiskalne politike iste. U Americi danas, sa opasnošću prevelike zaduženosti domaćinstava i velikom nesigurnošću, smanjivanje poreza verovatno neće dati efekata (kao što je imalo u Japanu tokom devedesetih). Veći deo sredstava od poslednjeg smanjivanja poreza u februaru otišao je u štednju.

Sa ogromnim dugom koji je ostao iza Bušove administracije, SAD bi trebalo posebno da budu motivisane da obezbede najveću moguću stimulaciju iz svakog potrošenog dolara. Nasleđe podinvestiranja u tehnologiju i instrastrukturu, posebno onih koji su okrenuti zaštiti životne sredine, kao i rastuća podela između bogatih i siromašnih, zahteva podudarnost između kratkoročne potrošnje i dugoročne vizije. To zahteva restrukturiranje i poreske politike i politike potrošnje. Smanjivanje poreza za siromašne i povećanje izdvajanja za nezaposlene, a u isto vreme povećanje poreza za bogate, može da stimuliše ekonomiju, smanji deficit i nejednakosti. Smanjivanje izdataka za rat u Iraku i povećanje sredstava za obrazovanje u isto vreme može da poveća dohodak u kratkom i dugom roku i smanji deficit. Kejns je bio zabrinut zbog zamke likvidnosti – nemogućnost monetarnih vlasti da podstaknu veću ponudu kredita u cilju povećanja ekonomske aktivnosti. Predsednik Federalnih rezervi SAD Ben Bernanke uporno je pokušavao da izbegne da krivica padne na Fed zbog produbljivanja krize na način na koji su bile okrivljene i za Veliku depresiju, povezivanu sa manjkom ponude novca i kolapsom banaka.

Trebalo bi čitati istoriju i teoriju pažljivo: očuvanje finansijskih institucija nije cilj sam po sebi većsredstvo da se stigne do cilja. Važan je protok kredita i razlog zbog kojeg je propast banaka tokom Velike depresije bila važna jeste to što su bile upletene u odlučivanje o kreditnoj sposobnosti; one su bile skladište informacija potrebnih za očuvanje kreditnih tokova. Međutim, američki finansijskih sistem doživeo je značajne promene od tridesetih godina. Mnoge od američkih velikih banaka udaljile su se od davanja pozajmica i okrenule se „biznisu prebacivanja“. Fokusirale su se na kupovinu imovine, prepakivanje i preprodaju, dok su u isto vreme zabeležile rekord u nekompetentnosti da procene rizik i kreditnu sposobnost. Stotine milijardi su potrošene da bi se sačuvale ove nefunkcionalne institucije. Ništa nije učinjeno ni da se obrati pažnja na njihove perverzne podsticaje, koji su ohrabrivali kratkovido ponašanje i preterano rizikovanje. Kako su privatne nagrade bile značajno drugačije u odnosu na društvene povraćaje, nije iznenađenje što je trka za sopstvenim interesom (pohlepa) dovela do takvih socijalno destruktivnih posledica. Nisu obraćali dovoljno pažnje ni na interese svojih sopstvenih akcionara. U isto vreme, premalo je učinjeno da se pomogne bankama koje rade ono što bi banke trebalo da rade, pozajmljuju novac i procenjuju kreditnu sposobnost.

Federalna vlada preuzela je bilione dolara dugova i rizika. U spasavanju finansijskog sistema moramo da brinemo o „vrednosti u zamenu za uloženi novac“. U suprotnom, deficit, koji je udvostručen u poslednjih osam godina, biće i dalje povećavan. U septembru, bilo je govora da će vlada povratiti novac, sa kamatom. Kako je fond za spasavanje rastao, sve je jasnije da je to samo još jedan primer pogrešne procene rizika od strane finansijskih tržišta, kao što su to stalno činila poslednjih godina. Uslovi paketa za spasavanje Bernanke-Polson nisu bili povoljni za poreske obveznike, a još značajnije, uprkos njihovoj veličini, nisu postigli mnogo u podsticanju pozajmljivanja. Neoliberalni zahtevi za deregulacijom takođe su dali doprinos. U vreme liberalizacije tržišta kapitala bilo je dobro finansijskim tržištima. Omogućavanje Americi da proda svoje rizične finansijske proizvode i uključi se u špekulacije širom sveta donelo je koristi njenim firmama, iako je nanelo velike troškove drugima. Danas, rizik je da će nove kejnsijanske doktrine biti upotrebljene i zloupotrebljene da bi služile nečijem interesu. Da li su oni koji su se zalagali za deregulaciju pre deset godina naučili lekciju? Ili će jednostavno pokrenuti kozmetičke reforme, minimum koji je potreban da se opravda megabilionski paketi za spasavanje? Da li je došlo do promene strane ili samo promene strategije? Nakon svega, u današnjem kontekstu, vođenje kejnsijanske politike deluje još profitabilnije nego zalaganje za tržišni fundamentalizam. Pre deset godina, u vreme azijske finansijske krize, bilo je puno diskusija o potrebi za reformom globalne finansijske arhitekture. Malo je učinjeno. Imperativ je ne samo da odgovorimo adekvatno na aktuelnu krizu veći da pokrenemo dugoročne reforme koje će biti neophodne ako želimo da stvorimo stabilniju, napredniju i ujednačeniju globalnu ekonomiju.

Autor je profesor ekonomije na Kolumbija univerzitetu, dobitnik Nobelove nagrade 2001. za ekonomiju