Foto: Medija centarStrani investitori su od 2000. godine do danas u Srbiju uložili 23,7 milijardi evra kroz privatizaciju, dokapitalizaciju, braunfild i grinfild ulaganja ili na druge načine.
U Beograd i Novi Sad ušlo je skoro tri četvrtine tih investicija, odnosno 73,9 odsto, dok je ekonomski devastiranim opštinama pripalo svega 0,43 odsto, navodi se u izveštaju Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), uz pozivanje na podatke Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED).
U izveštaju NKD navodi se takođe da je, prema podacima Ministarstva finansija, država Srbija od aprila 2014. do aprila 2016. godine kompanijama u Beogradu i Novom Sadu, koji spadaju u najrazvijenije lokalne samouprave i regione, dodelila 44,2 odsto od ukupnih subvencija za podsticaj investicija, inače prioritetno namenjenih manje razvijenim lokalnim samoupravama. Za subvencije u devastiranim opštinama, koje su morale imati prvenstvo po ovom pitanju, opredeljeno je samo 3,6 odsto. Ustav Srbije, inače, obavezuje državu da se „stara o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju“, a Zakon o kontroli državne pomoći propisuje da se subvencije dodeljuju pre svega „radi unapređenja razvoja područja sa izuzetno niskim životnim standardom ili sa visokom stopom nezaposlenosti“.
Prema ovom izveštaju, od ukupnog iznosa stranih investicija koje su ušle u zemlju u poslednjih 16 godina, ekonomski devastirane lokalne samouprave „dobile“ su samo 103 miliona evra. Od 40 devastiranih lokalnih samouprava, taksativno nabrojanih u uredbama koje regulišu uslove i način privlačenja investicija, samo je devet, dakle manje od jedne petine, „knjižilo“ strana ulaganja. U opštinu Vlasotince ušlo je šest investicija, a u Svrljig, Kuršumliju, Žitište, Prijepolje, Mionicu, Doljevac, Raču i Novu Crnju – po jedna. Devastirana područja su, inače, gradovi i opštine čiji je stepen razvijenosti ispod 50 odsto republičkog proseka, odnosno bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika.
Sa druge strane, grad Beograd, koji ima veću prosečnu zaradu od republičkog proseka, „inkasirao“ je u tom periodu 12,2 milijarde evra stranih investicija, što je više od polovine (51, 4 odsto) svih inostranih ulaganja u Srbiju. I sve četiri najveće strane investicije u Srbiji, koje pojedinačno prelaze milijardu evra, „ušle“ su u glavni grad. Novi Sad je takođe privukao značajno više stranih investicija od drugih lokalnih samouprava. Od 2000. godine strane kompanije su u ovaj grad uložile oko 5,3 milijardi evra, što je oko 22,5 odsto ukupnih ino-investicija. Grad Niš, koji je neznatno manji od Novog Sada, inkasirao je, recimo, 853,6 miliona evra (3,6 odsto).
– Zbog ovakvih podataka čovek ne može da odoli utisku da strateški razvojni planovi države Srbije zavise zapravo od geografskog protezanja granice između nekadašnje Austrougarske monarhije i Kraljevine Srbije, odnosno Osmanskog carstva. Naravno, podela na ovakva „razvijena“ i „nerazvijena“ područja nije od juče. Uslovljena je dubokim kulturno – privredno – političkim razlikama između Srbije „iznad“ Save i Dunava i „ispod“ tih reka. Uticajni prestonički i pokrajinski kulturtegeri i politikanti, među kojima je, uzgred, najviše „dođoša“ iz pasivno – konzervativnih krajeva Srbije, i sada stoje na stanovištu da Srbija „ispod velikih reka“, takozvana „unutrašnjost“, koja nije okrenuta ka svetu već je zatvorena u svoju učmalu učaurenost, pa nije ni podobna za društveni razvoj – kaže za Danas sociolog Đokica Jovanović, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
On objašnjava da je ubedljivo većinsko investiranje u Beograd i Novi Sad vođeno i predstavom takve kulturno – političke birokratije o „nedoraslosti“ juga zemlje „za tekovine razvijenog Zapada“. Pošto je severno područje istorijski razvijenije, pa razvijenije i u pogledu bržeg razumevanja zapadnih procedura, ono je kulturno – ideološki bliže zapadnim investitorima. Južni deo Srbije ima nerazvijenu saobraćajnu infrastrukturu, radnu snagu koja je neobrazovana za rad u modernoj privredi, konzervativan, korozivan i nekompetentan birokratsko – politički aparat…
– Pri tom, u Srbiji postoji evidentna sprega između špekulativnog kapitala – što je prevashodni karakter „stranih“ investicija, zatim kapitala koji stiže sa raznih „egzotičnih“ destinacija – koji nije strani već domaći kapital otuđen u procesu pljačke društvene svojine, i političkih centara moći. Da bi ovakav sistem bio „održiv“, politička birokratija štedro plaća radna mesta „investitoru“, koji, nedefinisano veliki, ali lavovski deo profita, iznosi iz Srbije. Strani investitor će delom tog profita, ukoliko ima interes, podržati razne političke koterije koje su spremne da garantuju ovakvu investicionu praksu. A posledice svega toga vidljive su golim okom. Privrede u južnoj Srbiji više nema. Migracioni talasi su veliki. Kulturni podsistem je razoren. Čitavo društvo je u dubokom stanju anomije – raspada društvenog poretka, ustanova, sistema vrednosti, solidarnosti… – zaključuje Jovanović.
I samo Ministarstvo privrede, u Izveštaju o privrednom razvoju Srbije u 2014. godini, koji je poslednji objavljeni izveštaj te vrste, upozorilo je da postoji „dugoročni trend koncentracije ekonomskih aktivnosti u Beogradu i Novom Sadu“, precizirajući da „više od polovine zaposlenih u Srbiji radi u ta dva grada, dok se učešće ostalih ekonomskih indikatora kreće oko dve trećine“. Ono je konstatovalo da postoji i trend „povećanja regionalnih nejednakosti „.
Rešenje je u regionalizaciji
– Subvencije i investicije se očigledno „dele“ voluntaristički, a pojedinci koji odlučuju nastoje da kroz takvu podelu obezbede ili pojačaju svoj uticaj, od Dinkića naovamo. Ulazak investicija i subvencija u razvijene delove zemlje produbljuje jaz između razvijenih i nerazvijenih. Devastirana područja se gase na račun Beograda, koji narasta i ekonomski i demografski. Pri tom, svi, od komunista naovamo, govore o ravnomernom regionalnom razvoju, a niko ne menja centralistički koncept države, koji ga onemogućava – kaže Jovan Živković, politikolog iz Niša i osnivač Centra za regionalizam.
Upravo je takav, centralistički koncept države, naš osnovni problem. On bi morao da bude zamenjen pluralnim sistemom, ako želimo da država opstane. Centralistički sistem podrazumeva da se ekonomska i svaka druga moć po pravilu gomila u centru, a da centri odlučivanja i nosioci javnih funkcija „postupaju“ u skladu sa tim. Takav koncept je postojao kod komunista, Miloševića, demokrata, a sada i kod naprednjaka, tvrdi sagovornik Danasa.
– Rešenje je, dakle, u pluralnom sistemu, odnosno regionalizmu, koji i danas mnogi neuki političari i građani shvataju kao iscrtavanje granica, što on nije. Regionalizam je, recimo, postojao još u Ustavu Kraljevine Srbije iz 1888. godine, koji je ustanovio regione i definisao njihovu nadležnost. Funkcionalni regioni ograničavaju moć centrale – zaključuje Živković.
Predstoje razgovori
U Nacionalnoj koaliciji za decentralizaciju, koja obuhvata 16 nevladinih organizacija iz 12 gradova, najavljuju da će nakon predstavljanja izveštaja „nastojati da o ovoj situaciji razgovaraju“ sa predstavnicima institucija, kao i sa međunarodnim organizacijama koje se bave regionalnim razvojem, ukoliko za to bude interesovanja. NKD će „insistirati i na izmeni zakona i politika koje se bave regionalnim razvojem“, od kojih će prvi biti izmena Zakona o finansiranju lokalnih samouprava.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
