Foto: Fonet/ Muzej nauke i tehnike

Pravi vlasnik, po osnovu otkupa duga od Glasa, već gotovo dve godine je firma Petra Crnogorca, CPR Impeks, koji se bavi trgovinom oružjem. U Centralnom registru hartija od vrednosti, ta promena vlasništva, međutim, nije zavedena, jer su i Glas i Korporativna trgovinska banka, do tada većinski akcionari staklare, u međuvremenu otišli u stečaj čime su zaustavljene sve stausne promene dok stečajna uprava za njih ne da saglasnost.

O ugovorima o otkupu duga i još uvek neformalnoj promeni vlasnika svedoči na neki način samo sastav Nadzornog odbora paraćinske staklare u kome dominiraju visoki funkcioneri Srpske napredne stranke, iako tvrde da to sa partijom nema nikakve veze. U njemu je predstavnik CPR Impeksa Svetozar Crnogorac, a predsednik je Milorad Pušica, član Glavnog odbora naprednjaka, koji osim što je direktor u beogradskim firmama svoje ćerke, Mitoni i Kor investmentu, ima i svoju firmu u Bugarskoj, takođe registrovanu za trgovinu oružjem. Oni tvrde da preko drugih članova NO, pre svega Dušana Adamovića, takođe funkcionera SNS-a, Vasilev pokušava da preuzme staklaru tako što bi je, po osnovu fiktivnih obaveza, oterao u stečaj a onda otkupio. Takav pokušaj, podsećaju, sprečio je prošle sedmice Privredni sud u Kragujevcu, koji nije prihvatio zahtev za otvaranje stečaja jer nije stekao uverenje da staklara zaista duguje 47 miliona evra firmi Veksilum iz Čačka, osnovanoj svega tri meseca.

Bivši saradnik Vasileva koji je protiv njega pokrenuo tužbu zbog poslovne prevare, a želeo je da ostane anoniman, bio je posrednik pri povezivanju tog bugarskog “biznismena” sa domaćim CPR Impeksom.

– Vasilev nikada nije bio vlasnik srpske fabrike, nije bio ni u Rubinu niti u Glas industri. U bugarskom privrednom registru njegovo se ime ne javlja u vlasničkoj strukturi tih preduzeća. Ali, on se svuda predstavljao kao vlasnik. Glas industri je praktično “školjka firma”, ona nema nikakvih poslovnih aktivnosti u Bugarskoj i osnovana je na ime trojice nepoznatih srpskih građana, samo da bi preko nje išle transakcije vezane za paraćinsku fabriku. Poslovanje ima samo Rubin, ali je ono na nivou skromnog trgovanja staklom. To je bila smišljena, organizovana prevara Vasileva – kaže izvor Danasa i objašnjava da će se sada kao poverilac pojaviti i bugarska država, jer je za investicije koje su bile obavezne po ugovoru o prodaji paraćinske fabrike, Vasilev podizao kredite a kao jemca upisivao staklaru.

On nije mogao da potvrdi niti negira saznanja Danasa da je Vasilev tu fabriku kupio kako bi “oprao” veće svote novca. Tako su milioni evra utrošeni na navodno renoviranje vile od 300 kvadrata, iste cifre se pominju kao trošak popravke fabričkog restorana, a spisak takvih izdataka je poduži.

Podsetimo, Srpska fabrika stakla prvi put je prodata u novembru 2006. konzorcijumu bugarskog Rubina, Glas industri i Korporativne trgovinske banke. Ta privatizacija, s obzirom na to da je bila tenderska, davala je državi mogućnost da proveri kupce, ali to nije učenjeno iz nemara ili namere.

Svega nekoliko godina bilo je potrebno pa da staklara nakupi značajan dug za gas i struju. Po tom osnovu, za neizmirenih 35 miliona evra, Srbijagas postaje većinski vlasnik više od 70 odsto akcija. Krajem 2012. to državno preduzeće prihvata ponudu Glas industri da za isti iznos proda svoj vlasnički paket. Bila bi to relativno dobra računica, kako je tada tvrdio direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, da nije “zaboravljena” potrošnja, vredna takođe više miliona evra, nastala tokom perioda u kome je staklarom upravljalo to javno preduzeće. I da nije bila reč o istim akterima koji su u prvoj privatizaciji doveli fabriku gotovo do gašenja. Inače, za Vasilevim je, zbog brojnih poslovnih prevara, Bugarska 2014. raspisala Interpolovu poternicu, od koje se on uspešno skriva u Srbiji.