Već početkom 2006. godine Narodna banka Srbije najavila je početak operacija na otvorenom tržištu (takozvane repooperacije). Tako je u poslovnim bankama omogućeno da viškove svoje likvidnosti pretoče u sigurne hartije od vrednosti, a potom ih u datom trenutku prodajom centralnoj banci ponovo aktiviraju. Sa druge strane Centralna banka, izdavanjem atraktivnih, po pravilu kratkoročnih, hartija od vrednosti steriliše višak novca u opticaju i na taj način utiče na kretanje inflacije. Tokom 2006. godine održano je čak 237 aukcija na kojima su kupovane i prodavane hartije od vrednosti centralne banke po kamatnim stopama koje su višestruko premašivale stopu inflacije. Početkom septembra, kada je usvojen novi okvir monetarne politike određeno je da će kamata na dvonedeljene repooperacije biti zapravo referentna kamatna stopa NBS i da iznosi 18 odsto. Odlučeno je, takođe, da se osim četrnaestodnevnih izdaju i šestomesečni zapisi pri čemu će kod njihovih aukcija biti određen samo obim a ne i kamatna stopa koja će zavisiti od zainteresovanosti banaka da ulaze u ovakve transakcije.

NBS: Batiću potreban kurs o monetarnoj politici

Reagujući na pismo Vladana Batića koji je od premijera Koštunice zatražio odgovor na pitanje ko je i koliko novca zaradio na krusnim razlikama pri kupovini blagajničkih zapisa NBS, u centralnoj banci kažu da su «spremni da Batiću objasne kako se vodi monetrana politika. – Podaci jasno pokazuju da nema ni govora o nekoj unapred smišljenoj akciji, odnosno scenariju po kome bi NBS emitovala i prodala ogromnu količinu blagajničkih zapisa u periodu visokog kursa, da bi se po isteku perioda od šest meseci portfelj naglo prelio u devize po znatno nižem kursu. Evidentno je naime da NBS u periodu najvišeg kursa nije emitovala značajniju količinu blagajničkih zapisa, odnosno da su najveće emisije bile počev od 28.8.2006. godine kad je kurs već značajno apresirao. Još indikativniji i relevantniji podatak je da je portfelj prodatih HOV NBS gotovo dupliran u poslednjem kvartalu kada se kurs već stabilizovao na nivou od oko 80 dinara za evro.

Prema grubim procenama NBS tokom 2006. godine sa tržišta je povučeno više od 400 milijardi dinara viška sredstava, pri čemu je 67,2 odsto tog viška povučeno kroz obaveznu rezervu na koju NBS nije plaćala ništa ako je bilo reči o deviznim sredstvima, odnosno samo 2,5 odsto ako je bilo reči o dinarskim sredstvima. Nešto više od četvrtine ukupnog viška novca, ili 25,2 odsto povučeno je sa tržišta upravo kroz repooperacije i za te transakcije NBS je plaćala kamatu od 14 do 15,5 odsto u proseku. Krajem avgusta, po oba osnova, bilo je povučeno oko 340 milijardi dinara, ali je kamata tada u proseku bila 18,7 odsto. Zanimljivo je da je do juna 2006. godine kamata na blagajničke zapise NBS zbog rasta inflacije stalno povećavana i iznosila je oko 22 odsto, a krajem ove godine referentna kamata je spuštena na 14 odsto.
Dakle, u mesecima kada je došlo do najvećeg pada vrednosti evra, (u poslednjih nekoliko meseci 2006. godine), smanjivana je i cena koštanja repotransakcija, ali i pored toga, kako se pokazalo na aukcijama dvonedeljnih zapisa, uvek je učestvovalo najmanje 25 od ukupno 31 poslovne banke, dok je desetak banaka obično bilo zainteresovano za transakcije ranije izdatih dvomesečnih zapisa. Samo u trećem kvartalu lanjske godine NBS je povukla više od 24 milijardi dinara preko repooperacija, a da se ova transakcija isplatila poslovnim bankama uprkos nominalnom padu prinosa pokazuje i podatak da su one krajem septembra u hartije od vrednosti centralne banke plasirale više od 743 milijarde dinara što je u odnosu na septembar 2005. godine bilo čak tri puta više sredstava. Tokom oktobra i novembra repotržište je bilo još aktivnije tako da je kraj godine dočekan sa stokom hartija od vrednosti od oko 150 milijardi dinara, a realni prinosi su zbog pada evra u odnosu na vrednost dinara i dalje bili dosta visoki. Prema računicama eksperata Kvartalnog monitora, istina ne kao sredinom avgusta kada su dostizali i 60 odsto, ali su se kretali negde između 30 i 50 odsto.
Prema njihovoj analizi „kamatna stopa na repo ugovore se kao instrument monetarne politike pokazala ograničeno efikasnom“. S jedne strane, pri aprečijaciji kursa repoplasmani su postajali sve atraktivnija investicija, što je dovelo do povećanog priliva deviza čime je stvorena još veća ponuda deviza i pritisak na apresijaciju. S druge strane, taj priliv je zahtevao novu sterilizaciju kreiranih dinara putem deviznog tržišta što je poskupljivalo vođenje monetarne politike. Time je, kako su zaključili u NBS, nastao rizik „otvaranja začaranog kruga u kome visok prinos na repo ugovore privlači strani kapital koji izaziva pritisak na deviznom tržištu, NBS otkupljuje taj priliv deviza da bi sprečila preteranu apresijaciju kursa, a time se opet stvaraju novi dinari koje NBS opet teži da sterilizuje novim repo ugovorima da bi održavala inflaciju na ciljanom nivou“.
Pitanje je jedino šta je bila alteranativa takvom vođenju monetarne politike. Jedan od odgovora glasi dalje povećanje obavezne rezerve banaka, što je sigurno jeftiniji, ali daleko manje tržišan način, a u prethodnom periodu se pokazalo i manje efikasan način za obaranje inflacije jer se kreditiranje nastavlja istim tempom samo zaobilaznim putem.