Nenad Bumbić

Kako navode u saopštenju, većina prodatih telefona kod nas je zapravo namenjena za prodaju na drugim tržištima, a u Srbiju dospe sivim kanalima i zato nemaju garanciju proizvođača.

U udruženju „Zaštita potrošača“ ističu da se telefoni sumnjivog porekla prodaju na elitnim lokacijama u svim većim gradovima.

„Kupci ne mogu ni da pretpostave da neko sme da u uredno registrovanim prodavnicama, koje se nalaze u centru Beograda, Novog Sada i Niša prodaje telefone koji nemaju garanciju proizvođača i nisu uvezeni redovnim kanalima.

Te prodavnice redovno oglašavaju svoju ponudu. Jasno je zbog čega onda potrošači teško mogu da znaju da kupuju telefone koji nemaju garanciju proizvođača, posebno zato što su u pitanju originalni proizvodi.“ – kaže Nenad Bumbić predsednik udruženja „Zaštita potrošača“ i dodaje:

Kupci po pravilu, saznaju da njihov telefon nema garanciju proizvođača tek kad se on pokvari, a ovlašćeni serviseri odbiju da ih poprave iako ne spore da su uređaji originalni i da su u garantom roku.

Na propustima naše države, profitiraju nesavesni trgovci i velike korporacije. Proizvođači ostvaruju ekstra profit jer zarade prodajom telefona, a izbegnu troškove popravke svojih uređaja, tako što ograniče važenje garancije na određeni broj zemalja među kojima nije Srbija.

U celoj priči, nije samo jasno zašto naša država prihvata da gubi oko 20 miliona evra godišnje na ime poreskih i drugih prihoda koje bi ostvarila da se svi mobilni uređaji prodaju potpuno legalno“ – kaže Bumbić.

Da je tokom prethodnih 12 godina svaki drugi telefon prodat u Srbiji uvezen na čudan način, može se lako zaključiti analizom podataka državnih institucija. Po podacima RATELA u Srbiji je tokom prethodnih 12 godina u proseku bilo više od 9.000.000 aktivnih SIM kartica tj. brojeva mobilnih telefona (9.094.447 u 2017.). Od toga se oko dva miliona SIM kartica koristi u telefonima koji imaju dve kartice ili u uređajima za pristup internetu. Ovo znači da se u Srbiji koristi oko 7.000.000 mobilnih telefona. Prosečni korisnik, menja svoj mobilni telefon bar na tri i po godine, što znači da godišnje uvozimo oko dva miliona telefona.

Problem je samo što podaci Carine i Statističkog zavoda pokazuju da smo tokom prethodnih 12 godina prosečno uvozili oko 950.000 telefona.

„Da se svi telefoni zaista prodaju legalno onda bi oni kod nas prosečno trajali mnogu duže nego bilo gde u svetu. Po zvaničnim podacima ispada da telefoni u Srbiji traju više od sedam godina!

Ipak, mnogo je verovatnije da preko milion telefona svake godine u Srbiju dospe nekim čudnim putevima“, kaže Bumbić.

Potrošači mogu na par načina da provere da li telefon koji hoće da kupe ima garanciju proizvođača.

  • Većina trgovaca koji prodaju telefone namenjene za druga tržišta ne daju fiskalni račun koji je kasa odštampala, već uz izgovor da im je kasa pokvarena, ispišu olovkom fiskalni račun (tzv. blok račun).

  • Propratna dokumentacija uz telefon (uputstvo, itd.) često nije na evropskim jezicima već na arapskom ili nekom od azijskih jezika.

  • Ako nekog modela telefona nema u ponudi kod mobilnih operatera ili većih trgovinskih lanaca onda je veoma verovatno u pitanju telefon koji nije za naše tržište i za njega ne važi garancija u Srbiji.

U Srbiji je najsigurnije kupovati telefone preko operatora mobilnih mreža. Problem je što su telefoni kod njih skuplji. Potrošači pre kupovine uvek mogu da nazovu neko od udruženja potrošača da se raspitaju da li trgovac od kojeg žele da kupe telefon radi pošteno ili ne.

Zbog zatvaranja lanca Handy, može se očekivati da će učešće telefona bez garancije proizvođača na našem tržištu biti još veće – dodaje Bumbić.