Foto: Fonet/Dragan Antonić

Vlasnici su podneli zahtev da im se to zemljište vrati, ali tvrde da su oštećeni Odlukom Vlade iz 2013. po kojoj je „njihova zemlja“ dodeljena poljoprivrednom dobru „Dragan Marković“, koje je, kako kaže naša sagovornica, godinama u stečaju.

– Pisala sam ministru, jer želim objašnjenje kako to da se zemlja koja treba da bude vraćena ne samo nama, već i drugima u Obrenovcu, dodeljuje gazdinstvu koje je u stečaju. A koju ćemo onda mi zemlju dobiti – pita se Verica Stejić.

Na to pitanje ni mi nismo uspeli da dobijemo odgovor u Ministarstvu poljoprivrede, ali ni u Agenciji za restituciju u kojoj su nam rekli da ne mogu da se izjašnjavaju o ishodu predmeta bez uvida u svaki od tih konkretnih slučajeva, niti mogu da prejudiciraju ishod konkretnog pravnog postupka.

Međutim, činjenica je da poljoprivrednog zemljišta u Srbiji ima dovoljno za sve, nekih 540.000 hektara, a prema nekim procenama 110.000 hektara se potražuje kroz restituciju. Ono što je sporno u celoj priči jeste što vraćanje zemljišta starim vlasnicima ide mnogo sporo.

– Agencija je do danas vratila nešto manje od 19.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Vraćanje poljoprivrednog zemljišta ide sporije u odnosu na vraćanje druge vrste imovine iz razloga što je u međuvremenu sprovedena komasacija poljoprivrednog zemljišta – kažu za Danas u Agenciji za restituciju.

Komasacija podrazumeva ukrupnjavanje poseda zarad njegovog kasnije lakšeg korišćenja i upravo zbog tog procesa državi je teško da identifikuje šta je čije bilo, zbog čega se sprovode postupci utvrđivanja kvaliteta oduzetog zemljišta. U onim slučajevima gde nije bilo ukrupnjavanja, a poljoprivredno zemljište je u međuvremenu prešlo u privatnu svojinu u skladu sa zakonom, u Agenciji kažu da nije moguće vraćanje zemljišta, već da stranka ima pravo na obeštećenje u novcu i obveznicama.

Mile Antić iz Mreže za restituciju kaže za naš list da poljoprivrednog zemljišta u Srbiji uprkos tome što niko nije uradio popis ima dovoljno za sve kojima treba da bude vraćeno.

– Dosta toga je i vraćeno, mislim da je više od 10.000 hektara već vraćeno pravosnažnim odlukama starim vlasnicima. Ukupno ima nekih 110.000 hektara koji bi trebalo da budu predmet restitucije. Možda deluje kao da ima puno, međutim u odnosu na količinu zemlje koja je uzurpirana to je minorno – napominje Antić.

Jedino efikasno rešenje za problem sa uzurpacijom zemljišta je, smatra Antić, restitucija zato je i neophodno da se zakonom što pre uredi i pitanje supstitucije, odnosno da se smisli način kako da se obeštete vlasnici kojima zemljište iz nekog razloga ne može da bude vraćeno.

– Ceo proces mora da se ubrza jer 83 odsto potražilaca zemljišta već ima svoje registrovano poljoprivredno gazdinstvo. Ako uzmete da svako u proseku potražuje dva do tri hektara, onda vidimo da je to ozbiljna količina i zašto bi onda oni zakupljivali tuđu zemlju i plaćali za nju, kada mogu svoju – ističe Antić i upozorava da su delom za to krivi i Republički geodetski zavod, ali i Uprava za zemljište.

Problem sa uzurpacijom država pokušava da reši u poslednje vreme, ali očigledno nedovoljno jer je poljoprivrednicima to i dalje veliki trn u oku. Jedan od njih, Nenad Manić iz Udruženja Banatski paor, kaže za Danas da u Srbiji ima sigurno 400.000 hektara zemlje koja se obrađuje a da niko ne plaća zakupninu.

– To je nekih 12 milijardi dinara na godišnjem nivou i to uglavnom koriste veleposednici. Glavni krivac za to je lokalna samouprava koja to koristi, ali i RGZ koja nije sredila imovinsko stanje – napominje Manić.

On objašnjava kako to funkcioniše.

– RGZ dostavi lokalnoj samoupravi spisak zemlje koja je za obradu, a ona potom pravi plan korišćenja te zemlje koja se po pravu prečeg daje po principu – jedan hektar za jedno grlo. Jedan hektar zakupa zemlje po pravu prečeg košta 190 evra, a kada seljaci međusobno zakupljuju zemljište, to košta i do 500 evra. Hektar državne zemlje onoga poljoprivrednika koji nema pravo prečeg zakupa košta od 250 do 500 evra – kaže Manić.

Rok za ukidanje društvene svojine bio je 2006, podseća naš sagovornik, i do tada su sve firme morale da prijave vlasništvo kako bi se utvrdilo šta kome pripada, tako da je nakon toga dolazilo do sporova između zadruge i države, gde se, kako kaže Manić, dešavalo da država upiše da je to njihova svojina a da se zadruge žale na to.

– Ti sporovi traju dugo i za to vreme zadruga izdaje zemlju kao da je njena. U Kačarevu se jesenas desilo da je poljoprivrednicima skinut usev iako su tu zemlju platili državi. Država je naime dozvolila poljoprivrednicima da obrađuju 234 hektara državne zemlje u ovoj opštini ali samo te godine i to pod uslovom da do 1. maja prijave da su ušli u zakup. Iako je sve to urađeno, platili su i prijavili zakup, uz saglasnost države, dešava se da ih Zemljoradnička zadruga tuži za ometanje državnog poseda i Sud u Pančevu donosi privremenu meru da poljoprivrednike izbaci iz poseda iako su platili zakup – napominje Nenad Manić.