Foto: EPA-EFE/ ANDREJ CUKIĆIako predsednik Aleksandar Vučić samouvereno tvrdi da država „neće dozvoliti da javni dug bude veći od 60,5 odsto“ i da Srbija nema problem sa tim „jer vodimo računa da se ne prezadužimo i dugove ostavimo narednim generacijama, ali nastojimo da se mnogo novca iskoristi za podizanje privrednog rasta i standarda građana“, ekonomisti nisu ubeđeni da je finansijska stabilnost u narednom periodu neupitna.
– Meni se dopada ta izjava kojom je Vučić postavio gornju granicu rasta javnog duga. To je jako dobro kao plan, ali strepim da li će se to obistiniti, jer je i ranije bilo takvih tvrdih izjava koje se nisu ispunile. Uz to, niko u ovom trenutku ne zna kolika će biti stopa rasta BDP-a u ovoj godini, epidemija još uvek traje i neizvesnost je ogromna. Iako je početak godine obećavajući, sumnjam u tu projektovanu stopu od šest odsto tim pre što je i Fiskalni savet pominjao neki rast od 4,5 odsto. A ako postoji verovatnoća da stopa rasta bude manja od planiranih šest odsto, onda je realno i da udeo javnog duga bude veći od onoga što je predsednik obećao – kaže za Danas Ljubomir Madžar, profesor emeritus Alfa BK univerziteta i dodaje da nasuprot ostalim neselektivnim merama podrške građanima, najava isplate po 3.000 dinara svakom ko se vakciniše je „dobro osmišljeno, jer su ljudi alavi na pare čak i kada je tako mali iznos, a omogućiće da se uveća broj vakcinisanih“.
Profesor Božo Drašković, bivši naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka ističe da je iskazivanje podataka o rastu i zaduženosti velika enigma na koju često utiču političari, posebno u Srbiji.
– Nesporno, ekonomska kriza je uslovljena epidemijom i sve zemlje pokušavaju da to reše zaduživanjem jer nemaju dovoljno novca iz tekućih fiskalnih prihoda. Drugi ključni segment je na šta se sredstva od fiskalnih prihoda i zaduženja troše. Nažalost, kod nas je to neselektivno i može se gledati kao populistička mera, kupovina naklonosti glasača. Zaista, nije u redu da sredstva dobija neko kome nisu potrebna, ima velike dohotke i bogatstvo. To je pet do deset odsto stanovništva, a ima ih i među penzionerima, iako manje, sa prihodima od 70.000 i preko toga, pa im ta novčana a pogotovu naturalna davanja koja se sada uvode, oni čuveni vitamini, nisu potrebna. Takve mere nisu produktivne ali se njima indirektno stvara utisak kako sredstva koja se dele ne pripadaju društvu i državi već da potiču od vladajuće oligarhije – kaže Drašković.
On ističe da postoji više stručnih zamerki na dosadašnji način plasiranja podataka. Jedan od njih je metodologija obračuna BDP-a koji se iskazuje više meseci nakon okončanja godine, a kod nas se pre toga, iako nemamo prave mere, koriste projekcije iz kvartalnih obračuna iz kojih političari izvlače optimizam.
– Drugi važan segment je problem potcenjenog kursa, koji je bio prisutan i kod ranijih vlada. Realna kurs bio bi postojeći korigovan za stopu trgovinskog deficita, ali se umesto toga, već dugo mehanizmom monetarne politike, stabilno drži nominalni, oko 117 dinara za evro. A monetarna politika je izvedena, dok bi realna uzela u obzir ono što se proizvede i izveze kao i ono što se uvozi kao realno dobro i usluga. Ako imate permanentan deficit u robnoj razmeni sa inostranstvom, onda to treba da se ukalkuliše u kurs kako bi se on približio realnoj vrednosti strane valute. Međutim, nakaradna ekonomska politika vodi se već decenijama, a njom se monetarnim merama, preko kursa stimuliše uvoz a destimuliše izvoz. To će kad tad morati da se plati i onda će se videti kako su te priče od 59 ili 60 odsto zaduženosti prema BDP-u čisto kalkulativne a ne i suštinske i sigurno bi se dug merio preko 60 ako ne i 70 procenta – objašnjava Drašković i dodaje da čak i Fiskalni savet, iako ima relativno korektne primedbe, zaboravlja ovaj aspekt jer ili ima monetaristički pristup pa bi se drugačiji prilaz kosio sa teorijskim, ili zastupa orijentaciju na fenomen svemoćnog tržišta.
Šta sve nije ušlo u računicu
– Postavlja se i pitanje duga koji sada nije evidentiran, a to su zaduženja koja idu za infrastrukturu kroz direktne aranžmane za izgradnju autoputeva, železnice. To je zaduženje koje će nam na naplatu doći u budućnosti a metodološki ne ulazi u obračun. Ali, ako bi se korektno sagledavali rizici zaduženosti, onda bi i te buduće obaveze trebalo da se ukalkulišu i da se koriguju za projekciju koliko će sadašnje investicije u infrastrukturu pojačati naš privredni rast. To bi bila objektivnija procena koliko će ta ulaganja u budućnosti opteretiti odnos našeg BDP sa spoljašnjom zaduženošću – kaže profesor Božo Drašković i dodaje da nije protiv izgradnje infrastrukturnih objekata, ali je protivnik kada se to radi direktnim aranžmanima bez međunarodnih konkursa koji bi nam dali objektivniju cenu pa se ne bi dogodilo da 12 miliona evra košta kilometar autoputa na relativno laganoj trasi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
