Zakasnela intervencija OPEK

Džefri Kari, analitičar Goldman Saksa procenjuje da će cena sirove nafte do kraja godine, dostići nivo od čak 85 dolara po barelu što će predstavljati novi rekord. Ono što, međutim, ima mnogo ozbiljnije posledice od ove kratkoročne procene, jeste činjenica da se ni sledeće godine ne očekuje pad cene. Naprotiv, Džefri Kari u analizi „Mislite da nafta ne može biti skuplja? Razmislite ponovo“ tvrdi da bi već u prvom kvartalu sledeće godine cena sirove nafte mogla da skoči na 95 dolara po barelu.
– Povećane količine nafte koje je na tržište izneo OPEK (povećanje od 500.000 barela sirove nafte dnevno) bile su nedovoljne i stigle su prekasno, s obzirom na to da se tržište suočilo sa velikim deficitom, najvećim od 2003. godine. Dva su razloga za to – prvi je izuzetno nizak nivo isporuka proizvođača nafte van OPEK, koji su zbog tehničkih problema sa novom opremom i postojećim nalazištima smanjili svoju produktivnosti (OPEK je imao potrebne količine, ali ih nije pustio na tržište). Drugi razlog je povećanje troškova zbog proširenja postojećih naftnih kapaciteta, što je trend koji traje od 2001. godine – tvrdi Kari.

Iz SAD i Brazila dva miliona barela etanola dnevno

Da je globalna naftna kriza dala krila industriji biogoriva, govore i najnoviji podaci američke Asocijacije obnovljivih goriva o rekordnoj proizvodnji etanola u SAD, koja je dostigla nivo od 421.000 barela dnevno. Uprkos tome, potražnja za ovim biogorivom je znatno veća i već dostiže 446.000 barela dnevno, pa se zato etanol uvozi najviše iz Brazila. U ovom trenutku, 130 rafinerija etanola u SAD proizvodi više od 25, 16 milijardi litara etanola, a do 2010. godine u pogonu će biti još 76 rafinerija, dok će 10 postojećih biti prošireno. Nakon završetka investicija proizvodnja etanola biće duplirana i premašiće 800.000 barela etanola dnevno. Brazil raspolaže još većim potencijalom proizvodnje etanola koji se dobija od šećerne trske. Procenjuje se da bi SAD i Brazil, do 2010. godine, svetskom tržištu mogli da isporučuju oko dva miliona barela etanola dnevno, što je ekvivalent ukupnoj proizvodnji nafte zalivskih zemalja članica OPEK.

Dakle, proizvođači van OPEK, poput Rusije, nisu tehnički osposobljeni da značajnije povećaju snabdevanje svetskog tržišta, a nova nalazišta nafte nalaze se na sve nepristupačnijim mestima, pa je samim tim i cena eksploatacije znatno veća. Pojednostavljeno rečeno, nije svejedno da li se naftno polje otvara na pustinjskom pesku Bliskog istoka ili na Arktiku. Svako proširenje naftnih kapaciteta otvaranjem bušotina na nepristupanom terenu, dodatno doprinosi povećanju cena, a pošto će se postojeća nalazišta suočiti sa maksimumom proizvodnje najkasnije do 2012. godine, naftne kompanije i države posežu za sve egzotičnijim, a samim tim i skupljim lokacijama za istraživanje nafte.
– Prema jednom visokorizičnom scenariju, cena nafte kretaće se u rasponu od 90 do 95 dolara po barelu. Mislim da postoji velika verovatnoća da do tog nivoa stignemo. Što OPEK kasnije bude reagovao na rast cene nafte, to će problem deficita biti izraženiji. Tome treba dodati i sezonsko smanjenje proizvodnje nafte tokom zime, što će dodatno podići cene. To znači da će proizvođači morati da odgovore na te izazove do prvog kvartala 2008. godine. Treba imati na umu da je u državama Bliskog i Srednjeg Istoka potražnja za naftom znatno veća, a da je izvoz sa tog dela globalnog tržišta manji danas nego što je bio 2000. godine, iako se proizvodnja kreće oko dva miliona barela dnevno. Postoje ozbiljna uska grla koja sprečavaju zemlje van OPEK da povećaju svoju proizvodnju, čak i sa cenom nafte iznad 70 dolara po barelu, tako da OPEK nije pod pritiskom koji ga tera da poveća snadbevanje svetskog tržišta – ističe Kari.
On, takođe, upozorava da Rusija i ostali proizvođači nafte van OPEK nisu u stanju da značajno povećaju proizvodnju nafte, pa se samim tim globalna ekonomija suočava sa nekom vrstom kartelske ucene koja stoji iza globalnog porasta cena nafte, a koju, ne po prvi put u istoriji, sprovodi OPEK.