Foto: Medija centar

Od ukupne mase dodeljenih subvencija, zbog visokih iznosa, oko 75 odsto je otišlo inostranim firmama, dok je brojčano više korisnika među domaćim preduzetnicima.

Uzalud privrednici godinama skreću pažnju da se favorizovanjem ino-investitora ukida Ustavom zagarantovana jednakopravnost na tržištu svih pravnih subjekata. Ispostavlja se da privrednici finansiraju sopstvenu, nelojalnu konkurenciju. Neretko, zbog različitih pogodnosti koje dobiju od Vlade, novootvoreni kapaciteti mogu da isplaćuju više zarade, zbog čega često preuzimaju stručnu radnu snagu od domaćih preduzetnika. Najveći deo subvencionisanih inostranih firmi posluje po principu „protočnog bojlera“ – sve uvezu, dorade jeftinom radnom snagom i niskim troškovima proizvodnje pa sve izvezu. Troškovi Srbiji, zarada vani.

Osnovni princip podsticaja domaćim preduzetnicima je da država nešto sredstava da na kratak rok a onda kroz poreze i druge prihode mnogostruko više „zaradi“. Evo kako to izgleda na primeru „Programa obuke na zahtev poslodavaca u 2016. godini“ Nacionalne službe za zapošljavanje.

Odlučili smo da, posle dužeg vremena otpuštanja, zaposlimo 10 novih radnika. Iznenađenje nas je čekalo već na pančevačkom Zavodu za zapošljavanje. Od 13.000 nezaposlenih, niko se nije prijavio na konkurs. Kažu, primaju naknadu kao nezaposleni, rade na crno, a penziji se ne nadaju.

Navedeni program traje 160 do 180 časova. Podrazumeva zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme sa licima koja sa uspehom završe obuku. Predviđena sredstva za finansiranje obuke koje daje država su „najviše do 90.000 dinara po polazniku“. Nezaposlenom polazniku sleduje naknada od 6.000 dinara kao i troškovi prevoza. Ugovorena sredstva Služba isplaćuje poslodavcu u dve rate – prvu po početku programa, a drugu kad se „dostave dokazi da su polaznici obučeni i zaposleni na neodređeno vreme“.

Onda slede uslovi konkursa: da pripada privatnom sektoru, da u zakonskim rokovima izmiruje obaveze za poreze i doprinose, da u poslednjih šest meseci nije bio u blokadi, da je izmirio ranije obaveze prema Nacionalnoj službi, da ima kadrovske kapacitete za realizaciju programa obuke, odnosno instruktora sa minimum srednjom školom, odgovarajuću stručnu kvalifikaciju i 12 meseci radnog staža, 24 meseca iskustva za poslove na kojim se lice obučava i to sve za grupe od po 10 polaznika. Da ima tehničke i poslovne kapacitete… Potom dostaviti još 10 neophodnih dokumenata pri podnošenju zahteva …

I kad sve to predate, sledi bodovanje. Pa onda, ko misli da je stigao do kraja, iznenadi se jer ga čeka finansijsko obezbeđivanje programa izdavanjem menica. Zatim ide još sedam obaveza poslodavaca posle sklapanja ugovora. I na kraju, šlag na program: Poslodavac koji po isteku obuke ne ispuni preuzete obaveze, dužan je da Nacionalnoj službi vrati sredstva sve sa kamatama.

Ko je imao toliko „jak stomak“ da pročita konkurs do kraja, shvatio je zašto sva sredstva nisu utrošena. Radi se o nekom fenomenu sličnom kruženju vode u prirodi. Država ti da polovinu jedne prosečne plate a ta sredstva vrati jednom isplaćenom platom posle zapošljavanja učesnika u programu. I svi programi domaćim preduzetnicima imaju istu matricu – dam ti malo podsticaja, da bih dugoročno ostvarivao prihode od zaposlenih i uzeo mnogo.

Domaćim poslodavcima neka je Bog u pomoći, stranim ne mora, jer oni, za obavezu da zaposlenog zadrže u radnom odnosu najmanje tri godine, dobijaju od 4.000 do 25.000 evra nepovratnih sredstava. Zašto tako, državo moja?

* Autor je član Asocijacije MSP i vlasnik konfekcije Modus